Velibor V. Dzomic: Ustaski zlocini nad srbskim svestenicima

[plavusha]

ABUSE

[Kembo]

http://en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre

<***@lopare.rs.ba> wrote in message news:***@p79g2000cwp.googlegroups.com...
Svedocenja o pocecima jasenovackog pakla (iskaz srpskog svestenika
iz Jasenovca)

ISKAZ pravoslavnog svestenika iz JASENOVCA, Lazara Radovanovica,
posto je 14. juna 1941. izbegao iz NDH u Srbiju, dat pismeno 21. jula
41. (overena kopija u Arhivi Sv. Sinoda. Zbirka Komisije Sv. Sinoda za
prikupljanje podataka o stradanju Srpskog naroda 1941-44). Dokumenat,
do sada neobjavljivan, potresno je svedocanstvo o pocecima stradanja
Srba u Jasenovcu i okolini.

NjEGOVOM PREOSVESTENSTVU

GOSPODINU VENIJAMINU

EPISKOPU BRANICEVSKOM

POZAREVAC

Zovem se Lazar J. Radovanovic, prezviter, rukopolozen u cin
prezvitera dana 10/23. maja 1936. g. Pre mog dolaska ovamo bio sam
stalnim parohom u Jasenovcu, arhijerejskom namjesnistvu
Novogradiskom, Eparhiji pakrackoj. Za stalnog paroha jasenovackog
postavljen sam dekretom Njegovog Preosvestenstva Gospodina Save kao
administratora Eparhije pakracke dana 12. marta 1941. g. E. Br. 179 iz
1941. g. Na ovom polozaju ostao sam sve do 1/14 juna t. g. (1941) kada
sam, usled nepodnosljivih prilika koje su snasle tamosnji narod nas
i sv. Crkvu, morao napustiti svoje mesto sluzbovanja i doci ovamo da
bi spasao sebe i svoje najblize od strahota koje su nam tamo bile
pripremane. Te strahote bile su pripremane meni, samo i iskljucivo
samo zbog toga sto sam pravoslavni svestenik i Srbin, a mojoj
porodici sto je Srpska pravoslavna svestenicka porodica.

Po uspostavljanju Nezavisne Drzave Hrvatske izgledalo je da ce nas
tamosnji narod, iako svesno zapostavljen, ipak imati nekih prava pa
bar i u ispovedanju svoje vere i vrsenju svojih verskih duznosti. To
medutim nije ostalo dugo. Vec nakon nekoliko dana imao sam priliku da
se licno uverim. Navodim sledeci slucaj. Drugog dana Uskrsa o. g.
14. aprila (1941) u zelji da odrzim sto konkretnije odnose sa
politickom vlascu, s jedne strane, a da se uverim kako se na
pravoslavlje i pravoslavce gleda, s druge strane, obratio sam se mesnom
"Ustaskom taboru" s molbom da mi se dozvoli tradicionalno provodenje
litije kroz mesto Jasenovac do mesnog groblja, gde bi prema postojecem
tamo obicaju imali da se izvrse mali pomeni sa prelivanjem grobova
umrlim mojih parohijana, a vec prema zeljama njihove rodbine.
Tabornik, medutim, tamosnji, u nedoumici sta da ucini, obratio se
"Ustaskom stozeru" u Novskoj za savet po ovom pitanju. Ne mogavsi da
sacekam odgovor, morao sam da odpocnem sv. liturgiju, ostavivsi u
duznost crkvenom tutoru da primi odgovor te da me blagovremeno
obavijesti. I odgovor je stigao, ali ne po tutoru pismeno, kako sam ja
to zamisljao, nego na jedan uistinu blasfemican nacin. Za vreme
evharistijnog kanona usao je u crkvu punu naroda mesni tabornik, sa
sljemom na glavi i pripasanim revolverom, i uputio se pravo k meni u
oltar. Nisam uopce toga casa mogao sa njime da razgovaram, nego sam
mu dao znak da saceka dok ne produ ovi najsvetiji momenti svete
liturgije. Tek posle "I spodobi nas Vladiko..." za vreme citanja
"Ocenasa..." saopstio mi je da litiju ne smem i ne mogu voditi iz
visih razloga, o cemu sam po zaamvonoj molitvi obavestio moje
parohijane, koji su jedva pribrani od uzbudenja, primili ovo sa
velikim zaljenjem. Stav (ustasa) prema svetoj Crkvi ovog momenta bio
mi je ocito jasan.

Odmah iza ovog slucaja sledilo je niz drugih najstrozijih zakonskih
odredaba, prema kojima je, na primer, najstrozije zabranjena svaka
dalja upotreba cirilice, te da se maticne knjige kao i celokupna
crkvena administracija ima voditi samo latinicom. Kasnije, da svi
pravoslavci imaju podneti molbe za prelaz u katolicanstvo, i druge
slicne.

Dana 12/25. aprila tek. god. (1941) uvece oko 22 casa usli su tri
ustase u moje dvoriste, stali pod kuhinjski prozor i naglo me pozvali
da otvorim. Otvorio sam prozor i iz mraka video sam u sebe uperene dve
puscane cevi. Upitan, ko se ovog momenta nalazi kod mene, odgovorio
sam: niko. U kuhinji se, medutim, nalazila moja majka i supruga, dok
su deca vec bila pospala. Pozvali su ponovo da otvorim vrata da bi se
uverili u istinitost moga odgovora. Kada sam otvorio, oni su pregledali
sva odelenja, te stvarno ne nasavsi nikoga stranog, sem nas ukucana,
upitali su: kakav se sada medu nama vodio razgovor. Odgovorio sam: o
sasma beznacajnim stvarima, sto su oni odobrili, jer su verovatno sve
pod prozorom duze vremena slusali. Tada su mi saopstili da se od tog
dana u mojoj kuci ne smeju voditi nikakvi vazni razgovori, kao recimo
u propaloj Jugoslaviji, nasto sam odgovorio da to ni ranije nije
cinjeno pa da nece ni u buduce. No, ovim se ipak htelo jedno. Pre
toga u moju kucu dolazile su mesne devojcice, svrsene ucenice
osnovne skole, koje sam ja u dva glasa obucavao u crkvenom pojanju.
Namera je, dakle, bila prozirna, kao sto sam to docnije saznao, da me
se te veceri zajedno sa devojcicama baci u zatvore, devojcice bi
docnije bile pustene, a ja kao "opasan" bio otpravljen u neki
konc-logor.

Dva dana posle ovog slucaja, tragajuci po mestu za oruzjem, usli su
u moj stan pet ustasa sa dva njemacka vojnika pozivajuci me da
predam oruzje u koliko ga imam. Tom prilikom sam izjavio da oruzje
nikada u svojoj kuci nisam imao, da ga sad nemam, te da ga ne zelim
ni imati, jer sam ja svestenik cije je oruzje krst casni i blaga
rec. Posle kratkog pretresa uverili su se u istinitost mojih reci, a
onda mi naredili da odmah skinem i predam u opstinu slike, istorijske:
"Prodor na Dobrom Polju" i "Povlacenje kroz Albaniju", koje su visile
u mojoj trpezariji. Uz to su ustase zahtevali da i moju slavsku ikonu
sv. Cetvorodnevnog Lazara, takode predam, sto njemacki vojnici nisu
dozvolili, rekavsi da je to ikona i kao takva da mora da ostane u
kuci. Istorijske slike odmah sam predao, a onda se preslo u
kancelariju parohijske uprave. Prvo je zapecacena moja licna
biblioteka, koja se nalazila u jednom ormaru, a onda i parohijska
biblioteka, cija je vrednost danas najskromnije receno bar 50.000
dinara. Pecacenju ovih biblioteka protivili su se i njemacki
vojnici, govoreci sa tumacem da je to nepotrebno, jer da sam ja
svestenik te da je potrebno da imam pri ruci biblioteku radi sastava
propovedi, te svoje vlastite naobrazbe. Upitan od njih, njemackih
vojnika, da li imam protiv ovoga pecacenja sto, odgovorio sam da
nemam, i ormari su zapecaceni. No, kada su ustase hteli da zapecate
i orman sa parohijskom arhivom i maticama, njemacki vojnici su se ovom
odlucno usprotivili, tako da je taj orman ostao otpecacen i time bio
omogucen dalji rad parohijske uprave. Prozreo sam i ovog puta zelju
ustasa, da mi se i na ovaj nacin onemoguci daljni rad.

Nekoliko dana iza ovoga umro je u Zagrebu nas bivsi, ugledni
mestanin, trgovac, veliki dobrotvor "Privrednika", a najveci
dobrotvor samog mesta Jasenovca. Ta njegova dobrota ogledala se je
svake godine o prazniku Vrbice, kad je on slao po 10.000 dinara da se
iz tog novca zaodenu sirota deca. I tom prilikom odevana su ne samo
pravoslavna nego ravnomerno i katolicka deca. Sem toga, malo ko od
mestana da nije imao velike pomoci od ovog coveka, a narocito
Crkvena opstina i crkva Jasenovacka, pri kojoj je on podigao vecim
delom o svom trosku "Srpski dom", u kome su bile koncentrisane sve
kulturne i humane ustanove naseg mesta. Taj dobrotvor zvao se Lazar
Bacic, a bio je dugogodisnji predsednik nase crkvene opstine.
Njegov sinovac Ozren Bacic, industrijalac i sadasnji predsednik
Crkvene opstine, u sporazumu sa mnom dao je, u znak zalosti izvjesiti
na crkvu crnu zastavu. Zastava je izvesena vec dockan uvece, jer tog
dana zvonar nije bio kod kuce. Iste noci, tacno u 12 i 15 casova,
odjeknuli su udarci po mojim prozorima, i onda se culo nekoliko
povika: "Pope, ustaj pope". Ustao sam, otvorio prozor i video cetiri
ustase koje su me odmah upitali: ko je izvesio crnu zastavu na crkvi i
zbog cega? Ja sam im tada obrazlozio stvar, no kada su saslusali,
odgovorili su da je ma za koga drugog neka visi, ali posto je za Lazu
Bacica, to neka odmah idem na toranj da je skinem. Ja sam ovo odbio,
bojeci se sastanka sa njima, nego sam odgovorio da ce zastava rano
izjutra biti skinuta. Ne mogavsi drukcije rijesiti ovo pitanje,
uputio sam ih starom zvonaru, za koga sam bio manje-vise siguran da mu
se nece nista hrdavo desiti, pa neka on skine zastavu. To su i
ucinili, zvonar je nocu odmah skinuo zastavu, a prema njihovom
zahtevu morao je odmah da odnese Srpsku zastavu sa ognjilima (crkvenu),
u opstinu, gde je, kako sam kasnije cuo spaljena. Sad mi je vec
sasma jasno bilo da me se zeli uhvatiti u klopku bilo na koji nacin.
To mi je cak bilo indirektno i javljeno, te preko dana nisam nikuda
izlazio, a nocu sam se krio na skrovitim mestima kako ne bih ni kriv
ni duzan besciljno izgubio glavu.

To je trajalo oko 20 dana, kada sam doznao da mi je prvi saparoh i
drug, pocivsi jerej Zjalic Slavko, uhapsen, navodno kao
antidrzavni covek, te da ce biti u najskorijem vremenu maknut. Ne
mogavsi vise da izdrzim ovakvu torturu sebe i svojih, resio sam da
konacno ispitam sta se misli sa mnom i mojom porodicom. U tu svrhu
nasao sam coveka koji je naoko dobro stajao sa tabornikom, te me je
ovaj blagovremeno obavijestio da se cim pre sklonim, jer da mi predi
neodlozna opasnost.

Tih dana dosla je k meni moja sestra koja inace stalno zivi u
Beogradu, a cija su deca bila dosla k meni jos posle bombardovanja
Beograda. Otisao sam sa njome u ustaski tabor da joj potvrdim dolazak
i povratak, a ujedno posto imade troje male dece, molio sam da mi daju
"propusnicu" da bi ju ispratio do Zemuna, da bih tamo svrsio nesto
svoga posla, te da bih se treceg dana vratio. Tu mi rekose da oni
nemaju potrebne formulare, nego da ce dozvoliti mome bratu neka ode u
stozer u Novsku te neka tamo potrazi potrebnu propusnicu. Brat je
otisao, ali se vratio bez rezultata. Iste veceri sam doznao da cu
sutradan biti uhapsen. Ne hoteci to da dozivim nevin, spremio sam se
iste veceri sa sestrom, njezinom decom, mojom decom i suprugom i
krenuo u pravcu Beograda, prepustajuci se u ruke Bozije. I Gospodu
neka je slava, ja sam sa porodicom, iako okrnjenom, ipak srecno stigao
zeljenom cilju.

Treceg dana stigao je i moj brat, bogoslov XX godine, takode srecno
umakavsi. Jos sa vrata mi je saopstio da sam sledeceg jutra bio
trazen. Te, naime, noci kada sam ja otputovao ubijen je moj saparoh i
drug Zjalic Slavko, natovaren sa jos petoricom ljudi, doveden u
Jasenovac i bacen u Savu. Toj sudbini ni ja ne bih umakao da nisam
otputovao na vreme. Napominjem, da je bas tih dana stiglo strogo
naredenje da svi pravoslavci imaju odmah podneti molbe za prelaz,
odnosno prijem, u rimokatolicku vjeru, uz opomenu da ce oni koji ovo
odbiju iskusiti najteze kazne. Prestala je, dakle svaka potreba za
svestenstvom nasim tamo, te sam u sporazumu sa clanovima
Crkveno-opstinskog savjeta i odbora morao ovo uciniti, jer ponavljam,
izgubio bih glavu. Bez ikakva cilja, a cisto zbog sadizma nasilnika.

Odmah po uspostavi Nezavisne drzave Hrvatske pozvano je sve
stanovnistvo da imade predati vlastima oruzje, kako vojno tako i
civilno, sto je bez odlaganja cinjeno. U gomilama donoseno je
oruzje i municija, vojna sprema i ostalo i predavano ustaskom taboru.
Kada je vec bilo sakupljeno sve, pocelo se je naredivati ljudima da
donose i oruzje koje oni uopste nisu imali. Iz tog razloga bio je
pohapsen veliki broj ljudi iz mesta (Jasenovca) i okoline, tako da je
bilo slucajeva kada su i po 70 ljudi bili zatvoreni u zatvor, cija je
povrsina iznosila svega 23 metra kvadratna, i to po nekoliko dana bez
hrane i vode, iznudavajuci od njih, kad vec nemaju trazeno oruzje,
izvesne sume novca, koje su se kretale izmedu 500 i 30.000 (hiljada)
dinara. Ljudi su u pocetku placali, a kad je nestalo novca pocela su
da stizu ucenjivacka pisma sa pretnjama da ce svaki biti ubijen ko
se ne odazove nalogu izlozenom u ovakvom ucenjivackom pismu. Ne
mogavsi novcano odgovoriti, otpocela su zaista ubistva. Drugog dana
Duhova (2. juna 41.) ubijen je sekretar nase crkvene opstine, inace
ugledan gradanin i bivsi dugogodisnji opcinski beleznik - moj
krsteni kum Kelic Lazar, sa 70-dvogodisnjim Grujicic Ðurom,
takode videnijim mestaninom, i jos trojicom uglednijih ljudi. Te
noci ubijeni su i baceni u Savu, a nakon dva dana isplovili su na
povrsinu reke u blizini samog Jasenovca. Ovo su videli ljudi koji su
prolazili u svoja polja na rad, obavestili njihove porodice, ali ove ih
nisu smele sahraniti, pa cak ni odati ma kakva znaka zalosti, nego im
je receno da imaju o svemu cutati, nositi haljine svetle boje, pa
cak u vecini slucajeva crvene boje. Kasnije sam saznao da je u ovoj
grupi trebao biti smaknut i predsednik Crkvene opcine i jos neki
videniji ljudi, koji su blagovremeno napustili svoje imanje i bez
icega pobegli ovamu u Srbiju.

Velikom zauzimljivoscu i zivom akcijom poc(ivseg) jereja Zjalica
bila je sagradena u Novskoj nova pravoslavna crkva, koja jos nije
bila osvecena. Da bi se na taj nacin ispoljila mrznja prema svetom
pravoslavlju bilo je naredeno da se ova crkva potpuno razrusi, a
materijal raznese pojedincima Hrvatima za njihove potrebe. Na ovom
mucnom i bogomrskom poslu morali su raditi svi pravoslavni stanovnici
mesta Novske, pa cak i oni pravoslavci koji bi se tog dana slucajno
tamo nasli, pa bilo odakle oni bili.

Uz to sam imao prilike videti strasne prizore na reci Savi, kojom su u
masama plovili ubijeni ljudi, zene, pa i deca povezani jedno za drugo.
Video sam tri svestenika vec u stadiju raspadanja, i to dvojicu sa
crvenim i jednog sa plavim pojasom, vezane zicom jedan za drugog, dok
je najmladem bio zaboden kroz pojas u trbuh stap sa hrvatskom
zastavicom na kojoj je pisalo: "Voda puta". - Mislilo se voda puta za
Beograd. Slicnih slucajeva bilo je bezbroj. Prvi les koji je
proplivao pokraj naseg mesta (Jasenovca) bio je, takode, kako
izgleda, les nekog od brace svestenika nasih, koji je nize sela
uhvacen i na bregu Save sahranjen. Vec u raspadanju, imao je s jedne
strane lepu plavu bradu, ali potpuno nag da ne mogu u svemu utvrditi da
je bio svestenik. Sutradan, medutim, izaslo je najstrozije
naredenje da ce svaki onaj ko uhvati ploveci les, u nameri da ga
sahrani, biti najstrozije kaznjen. Iz tog razloga bili su ponova
baceni u reku oni lesevi koji su u toku jutra bili privuceni (obali)
radi sahrane.

Susedna mesta preko Save u Bosni takode su tesko stradala, njihovi
svestenici kao taoci otpraceni su u kazneni zavod u St(aroj)
Gradisci ili "Crnu kucu" u Banja Luci, sa mnogim videnijim ljudima
Arhijerejski zamenik iz Pakraca, Stanojevic Jovan, sa jos dvojicom
svestenika, Landupom i Rajcevicem, sproveden je u logor u
Koprivnicu, odakle se nije vratio.

Izneo sam u bledoj slici sve ono sto je prethodilo mom odlasku (14.
juna 41.) uveren da ce Vase Preosvestenstvo, obzirom na izneseno
cinjenicno stanje, shvatiti i pravilno razumeti povod mom dolasku
ovamo, a podjedno predociti sebi onu strasnu sliku i stanje u kome se
nasa sveta Crkva i narod s onu stranu Save i Drine nalazi.

Cjelujuci svetu desnicu Vaseg Preosvestenstva, najponizniji

jerej Lazar J. Radovanovic s. r.

v. d. privr. paroha popovackog.

u Popovcu 8/21. jula 1941. g.

(kod Pozarevca)

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-45 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Iskaz pravoslavnog svestenika iz sela Ustice

kod JASENOVCA, Andreja Jakovljeva, proteranog od ustasa 8. jula 41.
preko logora Capraga u Srbiju, dat pismeno 7. avgusta 41. (original u
Arhivi Sv. Sinoda, Zbirka Komisije Sv. Sinoda... 1941-44).
Neobjavljivan do sada sadrzi svedocenje ocevidaca o progonu Srba iz
sela Ustice pred otvaranje Jasenovackog logora.

ARHIJEREJSKOM NAMESNISTVU

VELIKO GRADISTE

U smislu akta SVETOG SINODA br. 560/41 god., naredenja Arhijerejske
vlasti br. 900/41, i akta Arhijerejskog namesnistva br. 830/41, cast
mi je uctivo podneti sledeci izvestaj:

Jasenovacki paroh Radovanovic otisao je na tri nedelje pre pocetka
gonjenja svestenika, tako da je parohija Jasenovacka bila bez
svestenika i ja sam tamo preuzeo duznost. Hrvatima je bilo krivo sto
nema paroha i sto dolazi paroh Usticki da obavlja parohijske
poslove. Drugog dana dosli su ustase i rekli mi da ja ne smem to
raditi, ali ja sam ipak i dalje obavljao duznost dok me nisu uhapsili.

Moji parohijani dolazili su i trazili od mene uputstva. U selu
(Ustice) je nastao veliki strah, jer su ustase ulazeci u kuce
(Srba), vredali ih i oduzimali od seljaka kukuruz i druge namirnice.
Vecinu su pohvatali i odveli u opstinu, gde su bili zatvoreni po
nekoliko dana, a potom su neke poubijali. Strah je bio sve veci i
veci, neki parohijani su predavali molbe opstinama, da budu primljeni
u rimokatolicku veru, te da ih ne teraju sa svojih ognjista, posto
se bilo culo, da ce one koji ne budu primili rimokatolicku veru
progoniti iz sela.

Ljudi su begali iz kuca spavali u polju i sumi. Selo (Ustice) je
potpuno opustelo. Medutim, svake nedelje i praznika bila je sluzba
Bozija i zvuk zvona ljutio je Hrvate.

8. jula 1941. godine u 1 sat posle ponoci dosli su u parohijski dom:
2 zandarma, 2 ustase, 1 tabornik i 1 cinovnik iz Okruznog ureda iz
Novske, i rekli mi da sam, po naredbi okruznog nacelnika, sa zenom
uhapsen. Svi su usli u kucu i postali potpuni gospodari svega. Uzeli
su sve sto je bilo u kuci i poneli kolima koja su sa njima dosla.
Oduzeli su mi i ulozenu knjizicu Postanske stedionice Crkvene
opstine na svotu 3.700 din. Ja sam se tome protivio, ali su poceli da
vicu na mene i dalje su rekli da cu dobiti vecu kaznu. Kada su
izneli sve iz kuce, ustase su sa cinovnikom zapecatili stan, a nama
su rekli da se vise ne smemo vracati ne samo u svoj stan nego ni u
parohiju.

Kada su nas prevozili preko Save za Jasenovac, jedan od ustasa prisao
mi je i rekao da je dobro vreme za kupanje, a zena me je drzala za
ruku. Zatim smo dosli u Jasenovac i smesteni smo u kucu ratarske
omladine, gde smo bili 3 dana, pod strogim nadzorom zandarma sa
puskama. Ujutru dosli su: cinovnik iz Novske iz Okruznog ureda,
tabornik, 2 ustase i 2 zandarma i rekli da se svucemo i poceli da
nas pretresaju. Uzeli su sve sto smo imali kod sebe. Posle toga su nam
kazali da odlazimo vecernjim vozom u logor Caprag. Tamo smo bili
nekoliko dana. Dosao je hrvatskim oficir i rekao nam da nas izbacuje
iz logora. Moji protesti nisu nista pomagali i nas su izbacili iz
logora. Mi smo tada posli pesice do Siska, a od Siska vozom do
Zagreba. Dok smo putovali iz Siska, jedan ustasa narocito me je
pljunuo, nazvavsi me vlaskim popom, i da sve popove treba poubijati.
U Zagrebu sam pomocu dobrih ljudi dobio propusnicu za Beograd. Na putu
za Beograd, dok su nam kontrolisali pasose, jedan od ustasa hteo je
da me izbaci iz voza, ali veliki plac i molbe moje zene zadrzale su
ga od toga, te me je samo gurnuo i ja sam pao i razbio nos. Tako se
zavrsilo moje putovanje. Ali Bog je milostiv i produzio mi je zivot.
"Blazeni izgnani pravdi radi, jako tjeh jest carstvo nebesnoje".

Uctiv, Protojerej Andrej Jakovljev, s. r.

paroh Usticki Pakracke eparhije,

a sada pomocnik staresine crkve

u Velikom Gradistu

7. avgusta 1941. godine

Veliko Gradiste (kod Golupca)

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "VELIKOMUCENICKI
JASENOVAC")
Svedocenje katihete Milana Radeke iz Karlovca
o likvidiranju, prekrstavanju i odvodenja u logore Srba u Karlovcu
1941. godine

ISKAZ MILANA RADEKE, katihete iz Karlovca

Karlovac, 1941. godine:
Broj Srba u gradu i srezu Karlovac

U Karlovackom srezu ima Srba gotovo jedino u gradu Karlovcu. U
vanjskim opcinama bio je samo po neki drzavni sluzbenik (zandarm i
zeljeznicar). jedino u Dugoj Resi, gde je velika fabrika, bilo je oko
200 srpskih dusa. Kako je prema navodima karlovackog paroha, prote
Mihajla Medakovica, 1939. godine bilo u Karlovcu 2.177, moze se
racunati da je u citavom srezu bilo najvise 2.500 Srba. Od toga je
bio veliki broj prolaznog elementa, narocito vojnih lica (oficira i
podoficira s porodicama) i zeljeznicara, pa se broj stalnog srpskog
stanovnistva u Karlovcu moze racunati izmedu 1.200 i 1.500 dusa
(...)
Ustaske mere prema uhapsenim Srbima

22. aprila (1941) iza povratka u zatvor, sudija Gromes saslusao je
jos nesaslusane prote Mihajla Medakovica i Milana Radeku. Milanu
Radeki je kod hapsenja 16. aprila bilo receno, da je uzet za taoca
zbog onoga sto se dogada u Bosni i na jugu, jer je navodno nadbiskup
Saric zaklan i skopski biskup Cikada ubijen. Sada 22. aprila, nije
bilo vise o tome ni govora, nego je saslusanje vrseno o tome, je li
uhapsenik cetnik. Na to su, izgleda, sve ustaske vlasti polagale
najvecu paznju. Profesoru Milanu Radeki kazao je kod saslusanja
sudija Gromes: "Izvolite u zapisnik staviti u svoju odbranu, sve sto
god zelite, jer ja zelim isto tako kao i vi da se sve ovo dobro
svrsi". Zapisnik je imao svega pola strane, jer nije bilo nikakve
optuzbe pa ni odbrane.

24. aprila (1941) saznali smo, preko poverljivih ustaskih omladinaca,
da ce nas razmestiti prema tezini optuzbe. Jedini su odvedeni u
okruzni sud, drugi u sreski sud, a jedni u policiju. Neki su pusteni,
kao prota Mihajlo Medakovic i obucar Dimitrije Dimic. Prof. Milan
Radeka je prebacen u okruzni sud, a odatle 26. aprila (1941) posebnim
vagonom u Zagreb, zajedno sa Markom Sabljicem, Milanom Kozomaricem,
te dr. Nikolom Bidovincem i ing. Ivom Goldstajnom (Jevrejinom).
Blagodareci srecnoj slucajnosti, kasnom dolasku u Zagreb subotom
uvece, navedeni su smesteni u celiju polic. zatvora u Petrinjskoj
ulici, soba broj 15 na XX spratu, a da nisu prije prosli kroz, ili
otpremljeni u logore - Kerestinac kod Zagreba ili "Danica" kod
Koprivnice.

U sobi 15/XX (5 h 8 m) bilo je katkada do 50 osoba, ali bilo je
jednakih soba, redovno sa 12 osoba, u kojima je bilo i po 80 do 100
lica.

27. aprila (1941) su dopremljeni Karlovcani fotografisani i
daktiloskopirani.

Posle sest nedelja, 6. juna (1941) su otpremljeni u logor "Danicu" kod
Koprivnice svi osim Marka Sabljica, koji je vec ranije zbog cira na
zelucu otpremljen u bolnicu, ali u julu iz bolnice u Liku (=Jadovno).

U logoru "Danici" bilo je svega preko 30 Karlovcana od 3.200 ljudi. Od
30. juna (1941) dalje otpremani su zatocenici u pet transporta u Liku:
30. juna, 4. jula, 9. jula, 14. jula, 18. jula. Otpremljeno je svega
oko 2.500 ljudi. Spaslo ih se svega nekoliko iz poslednjeg transporta,
na pr. trgovac Vasiljevic iz Tuzle, koji se sada nalazi u Beogradu.

Milan Radeka je 13. jula odveden iz logora sa jos nekim svestenicima
i otpremljen u Caprag 15. jula, gde je nasao svoju porodicu: zenu i
troje dece. Iz Capraga su 1. avgusta prebaceni po spisku transportom u
Beograd. Sva imovina ostala im je u NDH.
Prvi ustaski zlocin u Karlovcu

Uoci Ðurdevdana, 5. maja 1941. odveden je uvece iz svoje kuce
voda samostalnih demokrata i poznati branitelj i zastitnik Hrvata
(!), advokat Dr Milan Vujcic, rodom iz Grad... kod Petrinje. Njegov
iznakazeni les naden je par dana kasnije u sumi kraj sela Recice
kod Karlovca. S njime je ubijen i aktivni kapetan, Karlovcanin
Janjanin Gojko. Janjanin je navodno ubijen iz osvete, zato sto je u
vojsci strogo postupao. Otac Janjanina Gojka-Mihajlo, penzionisani
profesor, zivi u Karlovcu, a brat Vojin sluzi kao oficir u Srbiji.

Smrt Vujciceva nije objasnjena. Da li je ubijen za to da se Srbima
pokaze sta ih ceka od Hrvata, koji ovako uzvracaju svom najvecem
prijatelju, ili je ubijen kao advokat, da bi jedan od najuglednijih
karlovackih ustasa rijesio pitanje svojih menickih dugova! Da je
Vujcic nesto o tom slutio, vidi se po tome sto je kazao svojoj
zeni: "Videces, mene ce samo jednoga dana nestati". Njegova supruga
potkala je ovu stvar preko svoga ujka Bore Blaskovica, nekad
predsednika Hrvatskog kluba u Beogradu, sada generala hrvatske vojske.

Slican slucaj s pogibijom samostalnih demokrata jeste bio i sa
advokatom iz Gospica dr. Bogdanom Brujicem.

2/3 juna 1941. bili su u zagrebackoj policiji kao uhapsenici
karlovacki daci - ustase Aleksandar Stjepanov Santic, Gombac
(Ivanov) Ostarcevic, dak uciteljske skole, Avgustinovic i Kroupa.
Svi navedeni i navodni ucesnici i ubice dr. Milana Vujcica odmah su
iz celija izvedeni i internirani u polic. zgradi, upola slobodni, a
uskoro i pusteni, nagradeni namestenjima, stipendijama, maturama i
polozajima u ustaskim redovima. To se moglo videti i procitati u
"Hrvatskim novinama" (ustaski list).
Progoni Srba

Kakvo je stanje Srba u Karlovcu bilo u junu 1941. dovoljno svedoci
poruka oca Milana Radeke svom sinu u logor "Danicu". On misli, a i
prijatelji porucuju, da je jos uvek bolje da sjedi u logoru, nego li
da se nalazi na slobodi u Karlovcu. - A dotle je bilo ubijeno svega 5
Srba u Karlovcu. - U isto je vreme tabornik Mane Vilovic izjavio da su
karlovacke ustase prekoreli iz Zagreba, da su preblagi u poredbi sa
ostalim hrvatskim gradovima.

Karlovac je, izgleda, ustaskoj emigraciji bio pruzio malo clanova:
Ivic iz sreza i neki Klaric (ne profesor) iz grada.

Oko 20. jula, nekako u najvecem jeku transportovanja Srba u Liku,
pohapseno je nekoliko desetina, navodno oko 50 do 60 Srba, neki
pohvatani i na povratku s kupanja, i svi onako kako su uhapseni odmah
u vece otpremljeni u Gospic. Jedan od pratilaca, jedan od brace
Blasan, pricao je posle sa uzasom, da su mu u Gospicu rekli, kad se
zanimao za sudbinu svojih sugradana, znalaca, pa i drugova, da ce svi
u Velebit "gnojiti bukve"! Oni su svi, kao i ostali dovedeni, stvarno i
odvedeni prema Velebitu, privezani zicom uz kolac. Odvedeni Dragan
Cortak, diplomirani pravnik, ima brata Veljka u Srbiji, poreskog
cinovnika; odvedeni Predrag Pejic ima majku u Karlovcu a 3 brata u
Srbiji; odvedeni Milenko Mihic, ucenik VII r. gimnazije, ima majku u
Beogradu; oni bi o ovoj stvari vise znali, jer su gotovo svi tada jos
bili u Karlovcu. Cortak Velja zivi u Srbiji kao poreski cinovnik; Dr
Bosko Pejic advokat je u Beogradu, a i Sofija Mihic, rod. Lolic,
zivi u Beogradu.
Likvidacija Srpstva u Karlovcu

Usled straha, koji je zavladao na glasove o uzasnim postupcima prema
Srbima, nastao je u Karlovcu, kao i po ostalim krajevima u NDH, pokret
za "pokret", kako vele seljaci, tj. za prelaz u rimo-katolicku veru.
Oko 300 dusa je preslo. Karlovacki (Dubrovacki) rimo-katolicki
zupnik Mirko Veslaj, obavio je taj prelaz sa dosta obzirnosti, dok su
oni koje su primali franjevci - unutrasnjost grada - imali da izdrze
dosta muke oko pripremanja i prelazenja. Ovo navodim prema pricanju
udove Stanka Lovrica, koja je sada u Samosu u Banatu.

Medutim, tim prelazom nisu se karlovacki Srbi spasli od stradanja.
Sad su ih poceli goniti bilo za odmazdu, kada neki ustasa pogine u
borbama na Kordunu, bilo kao nabedene komuniste. Tako je oko 20.
novembra 1941. povodom ubistva dva ustase od strane cetnika u samom
gradu odvedeno; vele, od 120 do 283 Srba - Karlovcana u Jasenovac, i
niko se od njih nije vratio. Tom prilikom su odvedeni trgovci braca
Milutin i Stanko Lovric, njihova dva trgovacka pomocnika, advokatski
solicatitor Danilo Mileusnic i drugi. Zet spomenutog Milutina Lovrica
zivi sa cetvoro dece u Samosu u Banatu.

Tako je krajem 1941. Srpstvo u Karlovcu sasvim likvidirano. Koliko se
cuje, u Karlovcu je ostavljeno na miru nesto staraca, a ostali su
presli u rimo-katolicku veru.

Medu onima koji su presli na katolicku veru navodim: dr Gaju
Petrovica, predsednika crkvene opcine, i porodicu pok. katihete Vase
Banjanina, ciji sin Bogdan zivi u Beogradu, a izbegao je iz Zagreba.
Postradali i preostali Srbi

Od 2.500 Srba karlovackog sreza zateklo se 6. aprila (1941.) u
Karlovcu manje od 2.000. Od toga je pobijeno u 1941. godini najmanje
250 do 300 Srba, bilo u grupama, bilo pojedinacno. U Srbiju je izbeglo
nekoliko stotina. Nesto se razbezalo po srbskim selima u NDH. U
Karlovcu svakako ima jos koja stotina Srba, nesto mozda jos i
pravoslavnih, a vecina onih koji su presli na rimo-katolicku veru,
muskih odraslih gotovo da i nema, nego sve starci, zene i deca.

U godini 1942. neki od njih su gonjeni kao nabedeni levicari, ali
kako nema Srba, sad se gone i Hrvati.

MILAN RADEKA, s. r.

(Objavio A. Miletic, "Koncentracioni logor Jasenovac", knj. 3, str.
149-152)
Svedocenje o stradanju Srba Banja Luke i okoline

Iskaz izbeglog svestenika ÐORÐA V. RADICA,

paroha Drugovickog iz Eparhije Banjalucke, dat

pravoslavnom Episkopu Timocke eparhije, 9. IH 1941.

Prema razvoju politickih prilika u Hrvatskoj drzavi, a napose u
Vrbaskoj banovini, i iz pisanja ondasnje stampe, moglo se zakljuciti
da ce u odnosu prema Pravoslavnoj crkvi i njenom svestenstvu biti
preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te drzave, u Banja Luci je
uhapsen episkop Platon i protojerej gradiski Dusan Subotic, koji su
nakon nekoliko dana i ubijeni u selu Vrbanji, sreza Banjaluckog, i
baceni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su necujno i
sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojnickom groblju u Banja
Luci, sa krstom bez ikakvog natpisa, a prota Subotic u selu Vrbanji.
Stap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 km. gde su ga
uhvatili ribari i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavsi za taj
stap da se nalazi u jednom od sela moje parohije, odem da ga potrazim
i nadem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista
poc(ivseg) Episkopa, jer na njemu pise: "Platonu, vikarnom episkopu
Moravickom - dr Voja Janjic, ministar vera u penziji". Stap sam
ostavio kod seljaka Dusana Vrancica, selo Milosavun, srez Prnjavor,
Vrbaska banovina. Posle ovoga dogadaja nastalo je hapsenje
svestenika u celoj eparhiji (Banjaluckoj), ali su posle (neki)
pustani. Medu uhapsenim nalazi se i paroh ljubijski prota Zivko
Danilovic, koga su takode Hrvati ubili.

Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je Stozernik za bivsu Vrbasku
banovinu "Povjerenistvo za Pravoslavnu crkvu eparhije Banjalucke" i
za poverenika imenovao je paroha banjaluckog protu Dusana Mackica.
Ovo je pokusao Stozernik nametnuti episkopu Platonu, koji je kao
Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske drzave, ali se on
(Platon) tome usprotivio i u jednom zaista muzevnom odgovoru,
konciznom i sazetom, stavio do znanja Stozerniku da on kao arhijerej
Pravoslavne crkve nece i ne moze (to) usvojiti. Odbio je da potpise
dekret o imenovanju poverenika, koji mu je Stozernik poslao, i
odgovorio: "Kao duhovni strazar bdicu na duhovnoj strazi moje pastve
i napusticu svoju duznost samo onda kada me na to prisili jaca sila,
protiv koje sam nemocan". I takav ga je stav stao zivota. Posle toga
Stozernik je penzionisao i dvojicu clanova E.C.S. = Eparhijskog
crkvenog suda), crkvenog tuzioca i sekretara E.C.S., koji takode nisu
hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata
naredba da se pravoslavna vera ima nazvati "grko-istocna", a vernici
"grko-istocnjaci", a oko 3. maja 1941. izasla je zabrana da se ne
smiju odrzavati crkveni zborovi "grko-istocne" crkve. Uoci Vidovdana
velika vecina svestenika je pohapsena i drzani su kao taoci koji bi
bili poubijani da se desio kakav bilo pokret Srba protivu zavedenog
stanja, a cega su se Hrvati narocito bojali, te su bile zavedene
narocite mere bezbednosti, a prenesen je glas da ce mnogi Srbi oko
Vidovdana biti poubijani. Usled takvih glasina, svi muskarci u mojoj
okolini, tj. od Banja Luke prema Prnjavoru, nisu te noci spavali kod
kuce, pa su se nalazili u sumama i poljima sakriveni. Pronosili su se
glasovi da ce srpske crkve biti zatvorene i zapecacene, ali se u to
nije moglo poverovati jer je u to vreme izasla naredba Poglavnika,
koja je obecavala snosljivije stanje, te je izgledalo da neizvesnost
izmice i da ce nastati nekakav pravni poredak, koji je od strane Srba
i prizeljkivan.

U ovim teskim vremenima po pravoslavnu crkvu i Srbski narod u
Hrvatskoj drzavi narod se okupljao oko crkve. Crkve su uvek bile pune,
a narod se usrdno Bogu molio, jer mu je crkva ostala kao jedina nada i
utociste gde ce cuti pravu i istinsku rec bodrenja i jedino mesto
za slobodan sastanak. Narod je posle bogosluzenja i propovedi
napustao crkvu ozbiljna lica i uplakanih ociju, predosecajuci
valjda da je blizu rastanak od crkve i svojih svestenika, koji je
uistinu brzo i dosao.

U zoru na Petrov dan 12. jula 1941, buduci da sam nocio u selu,
stize glas da su po me dosli zandari, a nisam se stigao ni obuci,
vec su pred kucom bili zandari, i cim sam iz kuce izisao,
proglasise me uhapsenim. Dosavsi kuci zatekao sam i tamo oko deset
zandara i ustaskih poverenika, koji mi saopstise da imam na
raspolozenju 30 minuta da spremim najpotrebnije stvari. To sam i
ucinio, a u kuci su ostali zandari i ustase i nekakva komisija za
popis i procenu stvari i imetka. Dok su zenu, dete i mene pod pratnjom
zandara sproveli autobusom u Banja Luku, odatle u Caprag -
iseljenicki logor svestenicki. U logoru sam proveo 23 dana. Iz
logora Caprag prebacen sam 4. avgusta 1941. iseljenickim transportom
u Arandelovac. Iz Arandelovca, po rasporedu Nj. P. Mitropolita
Josifa, rasporeden sam u Eparhiju Timocku. Sada se nalazim, prema
resenju Pr. Episkopa Timockog br. 1710 od 12. VIII 1941, kao
pomocnik Arh. namesnika krajinskog u Salasu.

Ðorde V. Radic,

bivsi paroh Drugovicki,

namesnistvo Prnjavorsko,

Eparhija Banjalucka

U Salasu, 9. IX 1941.

(Arhiv Sv. Sinoda 1941-44 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Svedok stradanja na putu ka Jasenovcu
Svedocenje jeromonaha Teofila iz Sisatovca o stradanju Srba
kaludera iz Srema i 400 Srba, seljaka iz Bosne odvodenih u logore
NDH.

ZAPISNIK od 16. septembra 1941. god. sastavljen u

Komesarijatu za izbeglice u Beogradu

Nepozvan pristupio je CURCIN TEOFILO, kaluder-jeromonah u manastiru
Sisatovcu, star 29. godina, te iskazuje sledece:

Na 25. avgusta o. g. (1941) dosao je u manastir Sisatovac policiski
pristav dr Buntok Nikola sa zandarmima i uhapsio igumana Momcilovica
Rafaila, te kaludere Bozjakovic Dimitrija, Jojic Germana i mene.
Odmah smo bili sprovedeni u Sremsku Mitrovicu i pritvoreni u kaznioni.
Isti dan uvece bili smo sa jednim zandarmom otpraceni za Slavonsku
Pozegu, kamo smo stigli na 26. avgusta o. g. u 7,30 sati ujutro.

U Pleternici na zeleznickoj stanici uslo je u voz oko 12-15 ustasa,
koji su nas u vozu psovali i tukli. Igumanu Rafailu pocupali su bradu.
Tukli su nas cijelim putem do Slavonske Pozege i silili da pjevamo
cetnicku pjesmu, sto smo mi morali ciniti. kako mi nismo znali
cetnicke pjesme, to nas je jedan ustasa ucio i tukao ako nismo
odmah za njim pogodili.

Na zeleznickoj stanici u Slav. Pozegi cekali smo do 9 sati ujutro,
kada je dosao voz iz Slavonskog Broda i dovezao oko 400 uhapsenih
Srba seljaka iz srezova: Bosanski Brod i Derventa, koje su pratili
ustase. Medu ovim seljacima bilo ih je oko 20 koji su imali krvave i
razlupane glave. Ovih 20 seljaka, cim smo dosli u logor, otjerali su
na kamionu sa asovima i budacima u nepoznatom pravcu. Sigurno su odmah
ubijeni, jer ih mi vise nijesmo videli.

Na zeleznickoj stanici poredali su sve Srbe seljake u povorku od 4 po
4, a na celu povorke stavili su igumana Rafaila i nas tri kaludera.
Ispred nas vozili su se na jednom kamionu ustase, a kamion je stalno
pustao dim, a nas je pratilo oko 15 ustasa pjesice naoruzani sa
puskama. Tako smo u redu isli kroz grad.

Uz put od zeleznicke stanice do logora ustase koji su nas pratili
stalno su nas tukli kundacima, kako nas kaludere tako i seljake.
Iguman Rafailo, te kaluderi Dimitrije i German, kao i stariji seljaci
padali su po putu, a ustase su ih tada jos vise tukli kundacima i
cizmama, vicuci da ustanu. Ovaj se je prizor vise puta ponavljao.
Ustase su od nas jos zahtjevali da pjevamo crkvenu pjesmu "Svjati
Boze", te cetnicku "Spremte se, spremte, cetnici". Mi smo morali
pjevati. Tako smo dosli do logora koji se nalazi 2-3 km istocno od
grada Slavonske Pozege. Zaustavili su nas pred logorskom bolnicom.
Ovdje smo stajali citava 2 sata. A ustase su nas sve skupa citavo to
vrijeme nemilosrdno tukli kundacima, letvama, batinama i sa svim sto
je koji mogao naci ili zgrabiti u sake. Cupali su nam kose i brade.
Tamo su se nasle dve zene i jedno dijete, u ustaskom odijelu, koji
su nas takoder tukli sa batinama, te vikali: "Bizanti", "smrdljivi
cigani" i slicno. Ovakve i slicne psovke padale su prema nama i sa
strane gradana za vreme naseg prolaska kroz Slavonsku Pozegu.

Ovo zlostavljanje pred logorskom bolnicom gledao je medu inim i
Podzapovjednik logora, kojemu ne znam imena, a koji je srednjeg rasta,
punog okruglog lica, ceo izbrijan, a nosi naocale sa crnim okvirom, a
obucen je u ustasku uniformu.

Nakon sto su nas tako puna dva sata ustase tukli i zlostavljali,
naredili su nam da idemo u baraku i to trcecim korakom. Opet smo mi
svestenici bili na celu povorke, a seljaci iza nas. Iguman Rafailo,
izmrcvaren i isprebijan, tada je pao a ostali su trceci morali po
njemu gaziti. Kad smo dosli u baraku, ustase su nas razdelili u dva
reda i svaki red postavili na jednu stranu barake. Tada sam video
igumana Rafaila gde lezi u besvjesti na sred barake.

Po naredbi podzapovjednika nas cetvoricu svestenika odijelili su od
ostalih seljaka. Igumana Rafaila ja sam sa jednim ustasom prenio u
logorsku bolnicu, iz koje je poslije cetiri dana prenesen u gradsku
bolnicu, gdje je ustanovljeno da ima pet polomljenih rebara, osim toga
imao je na desnoj strani lica rane, a oko mu je bilo jako modro i
nateceno. U bolnici je zadrzan na lijecenju, ali je na 3. septembra
o. g. (1941) uslijed dobijenih ozlijeda umro.

U baraci su ustase nastavili da tuku seljake i to redom svakog
pojedinog udarajuci ih kundacima, stapovima, letvama i volovskim
zilama. Seljaci su strasno jaukali i zapomagali. Ustase su se pri
tom izmjenjivali, tako da su jedni tukli pa odlazili, a drugi dolazili
i nastavljali tuci. To je trajalo sve do 4 sata poslije podne.

Oko 4 sata poslije podne dosao je u baraku k nama podzapovjednik
straze i ja sam ga zamolio da nas svestenike odijeli od ovih seljaka.
On je moju molbu uvazio i uputio nas u logorsku kancelariju. Kad smo
izasli iz ove barake, culi smo u baraki strasan jauk seljaka. Mi smo
u kancelariji dali o sebi potrebne podatke. Tu su nam oduzeli sav novac
koliko smo kod sebe imali. Iguman Rafailo imao je kod sebe 1.000
dinara. Oduzeli su nam nadalje satove i lance, kisobrane i kozne
kapute, te namirnice koje smo imali kod sebe. Kaluder German dobio je
nazad kozni kaput a mi drugi nista. U Beogradu nam je uruceno svakom
po 500 dinara.

Izmedu 6 i 6,30 sati uvece istoga dana u baraci, u kojoj su bili
smesteni navedeni seljaci iz Bosne, culo se je pucanje iz masinske
puske i iz revolvera, te strasan jauk seljaka. Nama je bilo jasno da
su tada ovi seljaci u ovoj baraci ubijeni, sto je bila istina.
Sutradan su se ustase hvalili kako su pobili Srbe u baraci. Jedan
ustasa je meni kazao: "Sta mislite, majku im njihovu, mitraljez puca,
a oni vicu: "Zivjela Velika Srbija".

Sutradan na 27. avgusta o. g. (1941) iznosili su poubijane seljake iz
barake i tovarili u kamione, te odvozili izvan varosi. Tada je
ustanovljeno da je jedan od ovih seljaka ostao ziv - ranjen sa sedam
metaka. Jedan ustasa ga je zapitao, na koji nacin zeli da ga ubije,
a ovaj seljak mu je odgovorio da neka ga ubije kako god hoce. Tada ga
je ustasa bajonetom probo.

U logoru su se tada nalazili internirani seljaci Srbi iz sela Budimci i
Poganovci, sreza Nasice, a oni su ubijene seljake iz Bosne, po odredbi
ustasa, iz barake u kojoj su bili ubijeni, tovarili na kamione. Ovaj
pokolj dogodio se je u utorak, a prenos ljeseva trajao je sve do
nedelje zakljucno. U nedelju su ustase tjerale djevojke iz Budimaca i
Poganovaca, koje su takode bile zatvorene u ovom logoru, da peru
baraku od krvi pobijenih seljaka iz Bosne.

Svestenici koji su poslije nas dovedeni u logor, morali su ubijene
seljake naknadno polijevati krecom i navoziti na njih zemlju, a nas su
trojicu od toga oprostili ustase, jer smo bili bolesni od tuce i
zlostavljanja.

Tako je na 26. avgusta o. g. (1941.) u logoru u Slavonskoj Pozegi po
ustasama ubijeno najedanput oko 400 seljaka Srba, dovedenih iz srezova
Bosanski Brod i Derventa.

Ja sam 9. ovog meseca (septembra 1941.) sa transportom dopremljen u
Beograd.

Teofil Curcin, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Svedocenje o krugovima pakla oko Jasenovca
svestenika Ilije Jovanovica iz Stare Gradiske

Br. sluzbeno

Duboka, 24. VII 1941. god.

ARHIJEREJSKOM NAMESNIKU U KUCEVU

U vezi Vaseg akta... cast mi je dostaviti sledece podatke:

1) Ilija N. Jovanovic, svestenik, Eparhija pakracka, parohija
Staro-gradiska, pobegao (iz NDH) 15. juna 1941. godine.

2) Odmah posle potpune kapitulacije nase vojske i dolaska Njemacke
vojske, opste stanje po pravoslavno svestenstvo bilo je bar u
namesnistvu Novogradiskom, dosta snosljivo, ali nakon njihovog
odlaska, pocetkom juna meseca (1941), pocelo se sa progonjenjem i
maltretiranjem naseg svestenstva od strane ustasa, na cijem je
celu za Staru Gradisku poznati jos iz ranije zlikovac - zupnik
Ferdo Maretic.

Tako je za (dole) potpisanog svestenika bio odreden kucni zatvor i
samo uz dozvolu ustasa mogao sam obavljati najnuznije potrebe u
svojoj parohiji, tako isto i u parohiji Bosansko-Gradiskoj, koja je
mucenickom smrcu, uoci Ðurdevdana (6. maj), paroha i
arhijerejskog namjesnika Dusana Subotica ostala upraznjena.

To je i dalo povoda ustasama iz Stare Gradiske da u sporazumu sa
ustasama iz Bosanske Gradiske i mene na isti nacin uklone, kako bi
to srediste sa svojom velikom okolinom ostalo bez svestenika
(=srpskih pravoslavnih).

Odmah je zatim sledovalo moje otpustanje sa duznosti duhovnika pri
naznacenom zavodu u Staroj Gradisci, koju sam duznost od mojeg
postavljenja za paroha stalno vrsio. Ustase iz Stare Gradiske sa
ustasama iz Bosanske Gradiske imali su zajednicki sastanak 12. juna
na vece u glavnom ustaskom stanu, koji se nalazi kod zupnika, i na
tom sastanku doneli su presudu da se odvedem na obalu Save i ubijem,
kao sto je nedaleko od Stare Gradiske ubijen i svestenik Slavko
Zjalic sa 11 uglednih gradana njegove parohije, a potom svi baceni u
vodu Savu.

Posto je 13. juna 1941. godine bio drzavni praznik, proslava
rodendana Ante Pavelica, to je ubistvo odredeno za 14. juni na
vece, kada je i pomenuti svestenik ubijen. Te noci nisu me zatekli u
kuci, jer sam po nekom neobjasnjivom nagonu presao u Bosansku
Gradisku i tamo nocio, a iste veceri kad su saznali da sam negde u
Bos. Gradiski zanocio, odredili su da me sledece veceri odvedu.

Ali 15. juna posle podne obavesten sam, od jednog dobroga Muslimana iz
Bosanske Gradiske, o njihovoj paklenoj namjeri i istoga casa pobegao
sam, ostavivsi zenu i decu kod kuce.

Revoltirani sto sam uspeo pobeci, na naredenje zupnika moja supruga
morala je u najkracem vremenu napustiti stan, jer je, po njegovim
recima, isti postao vlasnistvo "Slobodne, nezavisne, katolicke
drzave Hrvatske".

Na drugo postavljeno pitanje "Velecasnog kolege": gde sam dobio
propusnicu za putovanje, jer se nisam javio kod njega u ustaskom stanu
za nju, kao ni u Novoj Gradisci, supruga je odgovorila da sam jos
ranije dobio propusnicu od Njemackih vlasti i da sam otisao u Boku
Kotorsku, jer sam tamo roden. Stoga molim da se moje ime drzi u
tajnosti.

Paroh Dubocki

Ilija Jovanovic, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda, 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Zapis ocevidca o zlocinima nad pravoslavnim Srbima u NDH-aziji

(preplivavsi reku Krku, presao na italijansku okupacionu zonu, juna
41)

Udarci apokalipticke i haoticke danasnjice okomili su se i na
pravoslavno ziteljstvo Severne Dalmacije, poklonivsi jos jednu
tesku Golgotu, preko koje mora da prode. Sumrak Zapada srucio se na
svetlost Pravoslavlja misleci u svojoj kratkovidnosti i nezrelosti da
ce ga pobediti i potpuno iskoreniti. Deca zapadne kulture ustase
protiv Svetosavske i Lazarevske dece. Dogodi se jedno izmedu najvecih
cuda u istoriji covecanstva: U ime Hrista sluzilo se davolu; u ime
Hrista vrseni su najkrvaviji zlocini. Oni koji sluzise Hristu,
najveci krvnici postase. Krv pravoslavnih sinova, suze i crnina
bezbrojnih majki, brace i sestara, vecinom je delo njihovo. Oni
moljahu Hrista da blagoslovi njihovu mrznju protiv Srba. Dadose
najuzasniju interpretaciju Hrista. Njega, koji je samo Ljubav, koji je
iz ljubavi podnio stradanje na krstu, mole da blagoslovi njihove
zlocine!

Medu mnogima koji napustise svoj dom, bezeci pred najezdom tame
Zapadne, bio sam i ja. Zahvaljujuci neizmernoj milosti Bozijoj i
hriscanskoj dusi dragog oca igumana Nikodima, nasao sam utociste
u ovoj svetoj Krckoj obitelji. Ovde sam okrepio telo i nahranio dusu
slusajuci svakodnevno sluzbu Boziju i moleci se Svevisnjemu da
sto pre ovenca istinu krunom pobede.

Boze, spasi nas! Razmeksaj srce gresnika i bezumnika! Savremenu avet
slobode, zameni, Gospode, suncem slobode, a tada ce se raditi ne ono
sto se hoce nego sto je milo Tebi, Izbavitelju i Nado nasa jedina.
Cuj molitvu nasu!

Jos jednom molim oca igumana i njegovu sabracu da prime izraze moje
iskrene zahvalnosti na gostoprimstvu, koje su mi u ovim teskim danima
ukazali.

26. VI 1941. g.

Bozidar J. Dragicevic, bogoslov

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "Od Kosova do
Jadovna")
Stradanje Gornjokarlovacke eparhije u ratu

Eparhija Gornjokarlovacka

E. A. Br. 277/45

25. H 1945. godine

Karlovac

Sv. Arhijerejskom Sinodu

Srpske pravoslavne crkve - Beograd

IZVJESTAJ

1) Prilaze se spisak svestenika, koji su izginuli za vrijeme rata. To
su bolne i velike zrtve - njih 72 (svestena lica), koje je dala ova
Eparhija. Medu njima je i zrtva blazenopocivsi Episkop Sava
(Trlajic), a tim bolnija sto se do danas nije moglo tacno
ustanoviti, gdje je, kada je i kako je izgubio Episkop Sava svoj
zivot. Samo se toliko moglo utvrditi, da je uhapsen 17. jula 1941. g.
pred vece u svojoj rezidenciji, da je vezan odveden u kucu najveceg
ustaskog zlikovca, razbojnika i koljaca Josipa Tomljenovica u
Plaskom, da je tu maltretiran, tucen, da je za vreme prebijanja i
mrcvarenja na gramofonu, opljackanom u Dvoru episkopskom, bila
navijena ploca i neprestano je sviralo: "Jelici Vo Hrista"... Dana 19.
jula Episkop je vezan sa jos trojicom svestenika: sekretarom Crkvenog
suda Bogoljubom Gakovicem, verouciteljem iz Plaskog Ðordem
Stojanovicem i parohom iz Licke Jasenice Stanislavom Nasadilom, i sa
jos 11 mirjana (vernika), odveden iz kuce Josipa Tomljenovica na
zeljeznicku stanicu u Plaskom. Voz, koji polazi iz Plaskog za
Gospic u 11 sati u vece, toga je dana zakasnio i dosao je istom 20.
jula u 5 sati ujutro. Dotle je Episkop bio neprestano vezan u lance s
drugih 11 ljudi pred ulazom u samu stanicu u jednom uz stanicu
pregradenom saletlu.

Dana 20. jula 1941. godine pred vece pjesice sa zeljeznicke stanice
u Gospicu, Episkop sa gore pomenutim ljudima, vezani su dva i dva,
dovedeni u Kazneni zavod u Gospicu. Monah Miric iz Plaskog odnio je
u Gospic Episkopu nesto vesa i krevetskih haljina. Episkop je na
jednoj ceduljici, pisanoj latinicom njegovom rukom, potvrdio prijem tih
stvari. Dana 8. avgusta 1941. g. viden je Episkop u dvoristu Kaznenog
zavoda u Gospicu, gdje su ga ustase postavili na kisu, koja se na
njega tu izlila. Episkop je tu torturu mirno i stojicki podnio. -
Nekoliko dana poslije 8. VIII, neustanovljenog dana, izvuceno je oko
2.000 Srba iz Kaznenog zavoda u Gospicu, vezani zicom dva i dva,
medu njima i Episkop Sava. Svi su ti ljudi odvedeni iz Gospica cestom
prema Velebitu, navodno u Karlobag na moru, odnosno na ostrvo Pag. To
je poslednje videnje Episkopa Save i zadnja vijest o njemu. Po svoj
prilici Episkop je ubijen u Velebitu na putu izmedu Brusana i
Karlobaga, jer je na tom putu ubijeno, po pricanju nekih italijanskih
novinara, oko 8.000 Srba u avgustu 1941. godine. Moze biti da ce se
poslije stogod poblize saznati o sudbini ovih ljudi i sudbini
Episkopa Save. Ako se saznadu kakve pouzdanije i detaljnije vijesti o
Episkopu Savi, mi cemo o tom izvjestiti Sv. Arhijerejski Sinod. - Kod
svakog pojedinog ubijenog svestenika navedeno je, gde je i kad je
poginuo, ukoliko se moglo utvrditi.

(Dalje se u izvjestaju, uz ostale podatke, navodi):

3) U Eparhiji (Gornjokarlovackoj) bilo je prije rata 167 parohijskih
crkava i 52 kapele, te jedna ruska crkva u Crkvenici, svega: 220. Od
toga je sruseno i popaljeno od ustasa, kaznenih ekspedicija i uslijed
ratnih operacija 145 parohijalnih crkava. Ove su crkve srusene do
temelja... I ostale su crkve ostecene, narocito je skoro u svima
unutrasnjost unistena. Kapele su sve porusene, osim njih 9. Crkvene
utvari, knjiga namjestaja i dr. nema nijedna crkva, osim u Susaku,
nesto u Srpskim Moravicama i Karlovcu. - Nesto se knjiga, ikona,
odezda i dr. nalazi u Zagrebu u muzeju... Jedini manastir u Gomirju
potpuno je srusen i zapaljen. Crkva u dosta derutnom stanju stoji.
Unutrasnjost je upropastena...

Stradala je Lika, Kordun, Banija, te srezovi: Bihac i Cazin, nesto je
sacuvano u srezu Bosanska Krupa. Sama Krupa je potpuno porusena,
ostalo je u jednom kraju 5-6 kuca. U nekim srezovima, na pr. Lapac,
Udbina, Korenica, Gospic, Perusic, Slunj, Vojnic, Vrgin Most,
Bihac i Cazin nema takoreci nijedne srpske kuce. Sigurno je da je u
tim srezovima poruseno i popaljeno preko 90% srpskih kuca. U
srezovima: Otocac, Brinje, Ogulin, Glina, Kostajnica, Dvor na Uni,
Karlovac i Bosanska Krupa unisteno je preko 50% srpskih kuca, a u
srezu Gracac preko 75%. - Eparhija je jedna rusevina.

+Episkop Arsenije,

Administrator Eparhije Gornjokarlovacke
Spisak svestenika Eparhije gornjokarlovacke izginulih tecajem rata
1. Ðuro Alagic, protojerej, Dubrave, nocu 29. VI 1941. ustreljen kod
Ogulina.
2. Ilija Ajdukovic, jerej, Srednja Gora, ustreljen u Lovincu u julu
1941.
3. Dane Babic, jerej, Svinica, zaklan kod Kostajnice nocu 14. juna
1941.
4. Jovan Bjegovic, jerej, Bihac, vjeroucitelj, u julu 1941. ubijen u
Lici.
5. Nikola Bogunovic, jerej, Donji Lapac, u junu 1941. ubijen kod
Lapca.
6. Danilo Brakus, jerej, Bjelopolje, u julu 1941. ustreljen na Priboju.
7. Milos Breka, jerej, Zrmanja, 15. II 1943. ustreljen u Glamocu od
NOV.
8. Branko Vignjevic, jerej, Javoranj, 1944. ustreljen na Banjici.
9. Milos Vujic, jerej, Radovica, u avgustu 1941. ustreljen kod
Slunja.
10. Petar Vojnovic, protojerej, Gospic, u septembru 1941. poginuo u
Sapcu.
11. Ilija Vurdelja, jerej, Crna vlast, nestao u novembru 1944.
12. Petar Vucinic, jerej, clan Crkv. suda, Plaski, 25. VII 1941.
poginuo na Jadovnom.
13. Nikola Vuckovic, jerej, Drljace, oko 15. VI 1941. ubijen kod
Petrinje.
14. Bogoljub Grakovic, jerej, Plaski, sekretar Crkv. suda, u avgustu
1941. ubijen u Lici.
15. Petar Galoza, protojerej, Petrinja, u septembru 1941. poginuo u
Sapcu.
16. Jovan Grozdanic, jerej, Raduc, u aprilu 1941. streljan u Raducu.
17. Mihailo Gutovski, protojerej, Rus, Trebinja, u pocetku 1942.
ustreljen u Trebinji.
18. Dusan Diklic, jerej, Plitvicka jezera, u julu 1941. ustreljen u
Priboju.
19. Milan Diklic, jerej, Kosinj, u maju 1941. ubijen kod Otocca.
20. Branko Dobrosavljevic, protojerej, Veljun, 6. V 1941. ustreljen u
Blagaju kod Slunja.
21. Milan Dokmanovic, protojerej, Plaski, 25. VII 1941. poginuo na
Jadovnom.
22. Mile Dokmanovic, jerej, Perjasica, 29. VII 1941. zaklan kod
Krnjaka.
23. Milojko Dosen, jerej, Pocitelj, u julu 1941. ubijen Lici.
24. Vladimir Dujic, protojerej, Srpske Moravice, 25. VII 1941. ubijen
na Jadovnom.
25. Milan Ðukic, jerej, sekretar upravnog odbora, Plaski, 25. VII
1941. ubijen na Jadovnom.
26. Ignjatije Ðuric, jeromonah, Velika Kladusa, u maju 1941. ubijen
u Velikoj Kladusi.
27. Grigorije Zivkovic, protojerej, Bacuna, u avgustu 1941. ubijen
kod Siska.
28. Nikola Zagorac, jerej, Licko Petrovo selo, u julu 1941. ustreljen
u Lickom Petrovom selu.
29. Dimitrije Izvoljski, protojerej, Rus, Veliki Gradac, poginuo u
Srijemu 1945. Sluzio tzv. Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi.
30. Ilija Ilic, protojerej, Plaski, clan Crkv. suda, u ljetu 1941.
poginuo u Lici.
31. Dimitrije Jerkovic, jerej, Siroka Kula, u aprilu 1941. ubijen u
Gospicu.
32. Savo Kojic, jeromonah, Buhaca, u julu 1941. ubijen kod Slunja.
33. Radovan Kovacevic, jerej, Primislje, u avgustu 1941. ubijen u
Slunju.
34. Teofan Kosanovic, iguman, Geomirje, 25. VII 1941. ubijen na
Jadovnom.
35. Ðuro Kosanovic, protojerej, Plaski, u februaru 1942. ubijen u
Plaskom.
36. Spaso Lavrnja, jerej, Licka Suvaja, u junu 1941. zaklan u stanu.
37. Radovan Lapcevic, jerej, Blatusa, u avgustu 1941. streljan u
Blatusi.
38. Petar Majstorovic, jerej, Doljani licki, u junu 1941. objesen u
Gospicu.
39. Dusan Malobabic, protojerej, Kolaric, u maju 1942. ubijen i
spaljen u crkvi u Kolaricu.
40. Milos Mandic, protojerej, Gracac, u maju 1941. ustreljen u
Gracacu.
41. Ðuro Marijan, protojerej, Senj, u maju 1941. spaljen na
katolickom groblju u Gospicu.
42. Simo Matic, jerej, Trzic, u avgustu 1941. ubijen u Slunju.
43. Boris Muljev, protojerej, Rus, Skrad, u julu 1941. poginuo u
Skradu.
44. Vasilije Nakarada, jerej, Masvina, u avgustu 1941. ubijen u
Slunju.
45. Stanislav Nasadil, jerej, Licke Jasenice, u avgustu 1941. ubijen u
Lici.
46. Petar Ninkovic, jerej, Vojnic, 29. VII 1941. zaklan kod Krnjaka.
47. Pavle Obradovic, protojerej, Nebljusi, u junu 1941. ubijen u Lici.
48. Bogdan Opacic, jerej, Glina, u noci 12-13. maja 1941. ustreljen
u Glini.
49. Ilija Pavlica, jerej, Munjava, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
50. Vujadin Panjkovic, jerej, Debelo brdo, poginuo u Lici, ne zna se
kad.
51. Mile Peuraca, jerej, Gornji Budacki, 29. VII 1941. zaklan kod
Krnjaka.
52. Petar Popov, jerej, Rus, Ponikve, u maju 1945. poginuo kod Ogulina,
ne zna se od koga.
53. Nedeljko Radakovic, jerej, Osreci, u februaru 1942. ustreljen u
Srednjoj gori.
54. Nikola Radmanovic, protojerej, Slusnica, ubijen maljem po glavi u
avgustu 1941. u Slunju.
55. Milan Rajcevic, protojerej crkv. sud. tuzilac, Plaski, 25. VII
1941. ubijen na Jadovnom.
56. Uros Rajcevic, jerej, Mogoric, u julu 1941. ubijen u Gospicu.
57. Petar Raseta, protojerej, Bunic, u junu 1941. ustreljen na
Ljubovu izmedu Bunica i Gospica.
58. Vukolaj Skendzic, jerej, Brinje, u maju 1941. ubijen u Brinju.
59. Dimitrije Skorupan, jerej, Cvijanovica brdo, 6. V 1941. ustreljen
u Blagaju kod Slunja.
60. Radivoj Stanisavljevic, jerej, Korenica, u junu 1941. ustreljen na
Priboju.
61. Rade Stanisavljevic, vjeroucitelj (nerukopolozen), Karlovac, u
ljeto 1941. ubijen u okolini Karlovca.
62. Jasa Stepanov, jerej, Plaski, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
63. Petar Stefanovic, jerej, Rus, Tusilovic, u junu 1945. streljan
po Vojnom sudu. Pripadnik tzv. Hrvatske pravoslavne crkve.
64. Matija Stijacic, protojerej, Smiljan, u aprilu 1941. ubijen u
Gospicu.
65. Ðorde Stojanovic, jerej Plaski, u avgustu 1941. ubijen u Lici.
66. Metodije Subotin, iguman, Vrbovsko 25. VII 1941. ubijen na
Jadovnom.
67. Ilija Tintor, jerej, Bosanski Doljani, u 1941. ubijen, ne zna se
gdje i kako.
68. Stevan Ðuricic, jerej, Ogulin, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
69. Milan Ciganovic, jerej, Udbina, u proljece 1945. poginuo kod
Otocca, navodno kao cetnik.
70. Jovan Caksiras, jerej, Tobolic, u junu 1941. umro u Beogradu,
posljedica mrcvarenja i prebijanja u Slunju.
71. Dusan Susnjar, jerej, Dunjak, 29. VII 1941. zaklan kod Krnjaka.
72. Savo Trlaic, Episkop, Plaski, u avgustu 1941. ubijen u Lici.

M. P. Overava Protojerej-stavrofor Isa J. Pejnovic, arhijerejski
zamenik.

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "Od Kosova do
Jadovna")
Ustaski logor "Danica" 1941. godine
(Iz neobjavljenog rukopisa prezivelog logorasa iz "Danice", prote
Dimitrija Joke)

- U selu Drnje kod Koprivnice, osnovan je logor, i zgrade napustene
fabrike "Danica" bice upotrebljene u logorske svrhe. Iz nase zgrade,
600 zatvorenika odmah je otpremljeno tamo. Nas je sada ovde bilo
nepunih 400 ljudi. Govorilo se da cemo i mi za njima... tako je i bilo
sa nasom sobom.

Na zeleznickoj stanici bilo je dosta putnika, ali odjednom se oko nas
nagomila silni narod, neprijateljski prema nama raspolozen, i svi se
ustremise na nas. Biju nas kamenicama, pokidase plot, pa nas onim
letvama sabise u jedan cosak, pljuju, vicu, pesnice, hoce da nas
lincuju... Zolic (natporucnik sprovodnik) je morao da puca povrh te
razjarene mase raznog uzrasta. Jedva je uspeo da nas utrpa u jedan
teretni vagon, koji su odmah zeleznicari zaplombirali... Sav vagon
bio je ispisan i iscrtan: "Roba za klanje", "Opasni cetnici", "Krvnici
hrvatskog naroda", "Banditi, krvopije", "Pobijte skotove!" itd. Te
etikete pisali su jos u Bjelovaru...

Stigli smo u samu zoru. Izvan stanice su nas istovarili i preko njiva
uputismo se u Koprivnicu... Od Koprivnice do sela Drnje, gde je
formiran logor "Danica", ima preko 3 kilometra.

U logor smo prosto utrcali pod batinama od strane pratioca. Kada smo
usli - bili smo popisani: ime, prezime, godina rodenja, zanimanje i
mesto stanovanja. Valjda u oskudici pisaceg papira, bili smo popisani
na dva omota savskog duvana, sa one unutarnje strane. Na svaki omot po
21 ime sa drugim podacima. Svaki je bio dobro pomeren od dvojice
"zutih" ustasa, koji su stajali do pisara. Zemljoradnik je morao da
pokaze dlane. Za to zanimanje, kao uostalom i za karakter coveka,
ruke su najbolja legitimacija. Rekli smo svi da smo seljaci. Svima su
gledali dlanove. Srecom sam pre hapsenja izriljao svu moju bastu pa
su mi ruke bile pune zuljeva. Kada sam rekao da sam seljak, jedan od
ustasa zavrteo je glavom i malo detaljnije pogledao u moje dlanove,
onda je poverovao i tako sam, na moju srecu, upisan kao seljak. Svi
osim seljaka bili su "gospoda" (tako su ih zvali), a prema njima je bio
sasvim drugi rezim; svaki dan dva puta su ih tukli i, cim se pokaze
prilika za streljanje, odvode ih streljaju pojedinacno, nocu, ili ih
prve guraju u transport za streljanje. Nestajalo ih je tako, i nikad se
nisu vratili.

Posle popisa usli smo medu barake i odjednom se pred nama stvorise
neke ustaske glavesine, a medu njima trojica "zutih" (to su ustase
emigranti, koji svuda vode glavnu rec). Jedan ce kad nas spazi:

- Osnovali smo logor, daj da ga krvlju odmah prekrstimo, - te naredi
nasim pratiocima da nas poredaju uza zid zgrade, koja je bila vrlo
dugacka. Stajao sam na samom cosku te zgradetine i moj zastitnik iz
nase pratnje dograbi me za ruku i uvuce iza coska, a onda povuce
na prostor gde su, do same latrine, klecali ljudi iznakazeni i krvavi
od batina. Bilo ih je vise od stotinu i svi su izgledali jadni i
ponizeni. Njih su malopre pretukli ovi isti "zuti" ustase i, kada su
hteli da ih pobiju, zastitio ih je Pavel Gazi, komandant logora. Tako
isto je zastitio i moje sapatnike, zbog Slavka Ratkovica, sa kojim je
drugovao, nije dao ni da ih tuku. Tako smo se nasli pomesani sa onima
koji su klecali nad latrinom. Dugo se Pavel Gazi borio sa "zutima",
jer su oni zaista hteli da se vrate i likvidiraju jedne i druge.

- Zar ste logor osnovali za mrtve ili zive? - pitao ih je.

- Za zive, rekli su, sto ih je malo pokolebalo, ali, odlazeci,
izjavili su da ce se mozda nekada navratiti. Uveli su nas u najlepsu
baraku kod malog ulaza, upravo, to je jedna stambena zgrada na ovome
kraju, a sve ostale sluzile su kao ostave za materijal, preradenu
robu i ko zna sto jos. Osim onih koje su bile u rusevnom stanju,
bilo je na ovome kraju sesnaest zgrada, a udrugom delu, s one strane
vodovodne kule, bilo je jos i vise zgrada, koje su sluzile ustasama
kao vojnicke sobe, kancelarije i dr. Tamo su postojali ogromni
magacini, medu koje je ulazio voz da odveze robu, a sada iz tih
magacina odvoze ljude i oni obicno sada sluze za prenocista onima
koji se odmah otpremaju dalje, neki transport, tako su rekli, za
Lonjsko Polje, ali, verovatnije da je to sve islo u Jasenovac, a neki
su zaista otisli u Gospic, (na Jadovno), ili neznano kuda. Bili smo
svedoci cestih odabiranja, prozivki po noci i odvodenja manjih i
vecih grupa u jedan od tih magacina, u koji moze da stane i hiljadu
ljudi, i iz njega su obicno tovarili zatvorenike u teretne vagone i
odvozili na likvidaciju.

Po instinktu osecali smo svaki put kada ce neki transport da se
formira; drukcija je atmosfera, poseban rezim u logoru.

U nasoj zgradi, u prizemlju, bili su Bjelovarcani, da nabrojim
nekolicinu: Nikola Ban, katiheta; Ðorde Milojevic, svestenik iz
Novih Pavljana; Jovo Bakis, profesor; Milan Bakic-Baja i brat mu Aca
Bakic; sudija Vukobratovic; Mitar Tomic, trgovac; lugar Dobricic
itd., ko sve da ih pobroji poimence.

Oni su pre nas bili zatvoreni u Staroj vojnoj bolnici, a pravi su, kao
logorasi, u ovome logoru. Za njima su doterani seljaci i okoline
Grubisnog Polja. Kada smo mi stigli, broj logorasa u "Danici" vec je
odavno premasio cifru od hiljadu ljudi.

Sada smo sa Bjelovarcanima u istoj zgradi, koja je po izgledu
najlepsa, to je ustvari i bila stanbena zgrada. Lezista su puna
vaski, buva i stenica. Ono malo strusene slame na kojoj lezimo,
razide se po betonu, onda ova gamad pocne da "radi. Po citavu noc
se vrtimo, cesemo, premestamo, ali - bespomocno. Danju se gamad
skrije ili po nasem vesu, ili u prasinu od slame u kojoj lezimo,
vise bez sna. Vremenom oguglamo, svejedno nam je, grizu li, sisu li
krv - nista ne osecamo. Poneko postane imun, jednostavno, nece ih
neka od ovih dosadnih zivotinjica, kojih ima svuda, samo mile, mile...
Ujutro gledas necija leda, sva isarana tragovima stenica, slicno
vlaznoj njivi kada ih prosaraju traktori obesnih ili pijanih
traktorista. Jedno jutro skupismo se oko dve vaske potpuno bele, a
svaka je na ledima imala crveni krst. Bile su krupne, izuzetno velike,
pa je neko primetio, da bi svaka mogla da ponese na ledima po
desetodinarku... Buve, gledali smo, mogle su da skoce neverovatno
daleko i tako brzo i vesto da zavaraju trag. Ti nasi mali krvnici
jurisali su na nas samo nocu, ujedali nas, budili, nervirali, a mi ih
lovili i medu prstima gnjecili, ubijali... No, nije sve zlo bilo u
ovim krvozednim zivotinjicama, zlo je dolazilo i danju i nocu od
strazara iz logora, od ustasa iz ustaskog stana u logoru. Mi smo
bili izvan zakona, a oni puni mrznje, zelje da se osvete prosto
vidis - mirise mu krv, pio bi je, kao hijena. Sa svih strana vreba
smrt. Cekas je, ne znas otkuda ce doci, kada ce doci i kakva ce
biti. Ove zivotinje u ljudskom obliku kuju i planove kako pre smrti da
namuce i srce i mozak, da psihicki coveka pripreme, obezvolje,
uniste, pa da tako namucen, sam zatrazi smrt, sam pozeli da ga
ubiju. Logor je zato valjda i stvoren, da se krvnici i mucitelji
ovakvim jezuitizmom "otkupljuju": covek je lepo molio da ga ubijem!"
Mozda i time ovi monstrumi umiruju neku svoju savest.

Na kraju: ima li savesti ko ubija ljudski zivot?

O, kako je te godine bilo lepo rascvetalo prolece. Zavidi covek
cvetu, listu, zavidi leptiru, mravu i gusteru... sve je u boljem
polozaju, a logoras, crni logoras...?

Mladi smo, prosecno tu oko 30 godina, hteli bismo da zivimo, da
stvaramo, da smo medu svojima. Neko spominje roditelje, neko zenu,
neko decu, neko bracu i sestre: uzdise se, a secanja su sa suzama.
Sve zivotne radosti svedene su ovde na ogromnu zalost, na tugu, koje
polagano sise iz nas cak i samu volju da zivimo, svaki elan, i tako
stavlja na probu nase strpljenje: hteli bismo da zivimo a ne daju
nam...

Necije ludosti, iskrivljene ideje nikle u bolesnome mozgu, profit kao
mrznja, organizovali su i naoruzali ljude protiv ljudi: da se kolju,
da se ubijaju, da se pale i ovako, natenane, unistavaju, a da ni sami
ne mogu dati odgovor: zasto? Slika ubijanja stalno nas prati, ubijanje
gledamo, o njemu pricamo, dogadaje prepricavamo svaki iz svoga
mesta.

Neki Despinic iz Klokocevca kod Bjelovara prica nam o streljanju
Srba u Gudovcu:

Bilo je tu oko dve stotine ljudi iz sela: Gudovca, Prgomelja, Rajica,
Klokocevca, Stanicica, Bolca, Velikog Korenova, Bostona i dr.
Doterali su nas ustase iz ovih sela, a najvise ih je bilo iz Gudovca,
sa zaseoka Rasca, gde su naseljeni sami Zagorci. Kolovoda je bio
neki Martin Vusic sa Rasca. Ljude su dizali sa posla, iz polja, pa
cak i neke starije i bolesne isterali su iz kreveta.

- Zapoved je stigla: da svi Srbi idu "na preslusanje", tako su svakome
rekli. Dugo smo cekali u opstinskom dvoristu u Gudovcu, ali
"preslusanja" nije ni bilo, nego su nas poveli prema Prgomelju i
zaustavili na jednoj livadi. Malo podalje tece recica Plavnica. Imali
smo tu sta da vidimo: reke su bile iskopane, znali smo sta nas ceka.
Opkolili su nas i priterali rovovima. Bilo je tu i dece, decaka ispod
15 godina. Ljudi su se uskomesali. Kada je pocelo streljanje - prvi
je pobegao jedan Bosanac, sluga, iz Rajica, i za njim Milan Jaric,
lugar iz Velikog Korenova, svaki na svoju stranu, prema reci, a ja sam
lakse ranjen pao i preko mene padala su mrtva telesa. Pucali su za
ovom dvojicom i trcali nizvodno, misleci, sto je logicno, da ce
oni da beze niz vodu. Ali, oni su pobacali zimske kapute da ih nosi
voda, a sami su uzvodno bezali do sume, i onda je bilo lako. Pomoglo
im je i to sto su ovi pucali u njihove kapute, pa se tu zabavili, da
oni dalje odmaknu. Kada se pucnjava smirila, cuo sam gde rekose: "Ona
nam dvojica pobegose". Kad su doneli krec da nas pospu, a posle
zatrpaju zemljom, cuo sam jednog tesko ranjenog gimnazijalca, koji je
bio blizu mene, gde moli svoga kolegu-ustasu, da ga ne zakopavaju
zivoga, nego da ga pre ubiju, nasto je ovaj potegao pistolj i ubio
ga.

Bilo je negde pred mrak, jos nas nisu dosli zatrpavati. Video sam
odjednom nad rekom Nemca, izvukli su ovoga gimnazijalca, bio je to
decak od oko 14-15 godina, i opet su ga vratili. Sa Nemcima bila je
Marta Omcikus iz Bjelovara, kao tumac. Poznao sam je i pozvao
upomoc. Rekla je nesto Nemcima. Ustase, koji su tu bili, sklonili su
mrtve sa mene i izvukli me na travu, koja je bila sva crvena od krvi.
Komad lobanje sa mozgom bio je tik do moje ranjene noge. Ustasa je
nogom sutnuo u raku. Nemci su me prebacili u bjelovarsku bolnicu.
Vodili su o meni racuna, jer, kada sam ozdravio, dopremili su me ovde.
Sve one, (ustase), koji su Srbe streljali, pohapsili su Nemci, ali,
vec sutradan pustili su ih kucama. "Vrana vrani oci ne kopa!" I
danas su sva ta sela u crno zavijena. Ta ekipa ustasa isla bi i dalje
da strelja i po drugim selima, ali im Nemci zabranise. Bio je rat. I
oni, koji su streljali, time opravdavaju svoju prljavu savest, da u
ratu i kao civili mogli da ubijaju.

Nismo jos navikli na ovaj logorski zivot. Sklupcavamo se na
lezistima, zbijeni kao sardine, a po danu leskarimo, skrivamo se, da
smo "dalje od ociju" strazarima i spijunima, koji se namnozise,
svuda ih ima, osecamo ih ali ne znamo koji su. Do nas u drugoj sobi,
kao i na tavanu, ima dosta Bjelovarcana, koji su "manje krivi". Na
tavanu su seljaci iz okoline Bjelovara. Do nase zgrade nalaze se tri
barake u koje su smesteni seljaci iz okoline Grubisnog polja. Ima ih
nesto preko sest stotina. Isli su svaki dan na rad formirani po
grupama. Kao i nasa grupa, i oni su zatrpavali protivtenkovske rovove,
koje su pre par godina kopali rezervisti jugoslovenske vojske. Do
njihovih baraka su Srbi zeleznicari, a do njih Jevreji u dve niske
barake, uz kuhinju, koja je naknadno formirana. Desno, u ogromnoj
kucerini, nalaze se ljudi doterani mahom iz Slovenije, ima ih iz
Osijeka, Borova, Vukovara, pa cak i iz Srema, Mitrovice i Rume. Na
sredini citavog kruga baraka i kuca nalazi se uzviseni vodovodni
toranj sa bazenom na vrhu u koji se pumpa voda za vodovod. U ravnici sa
tornjem iduci, prema njivama, nalazi se dugacka baraka puna Bosanaca,
Banijaca, Kordunasa i Zagrepcana. Zatim, na istoj strani, u istoj
ravnici, dve isto takog dugacke barake, gde su izmesteni ljudi, ali
obicno oni koji su klasificirani kao "gospoda". Dva velika magacina do
kojih dolazi pruga ispunjeni su Bosancima iz Tuzle, Olova i Sarajeva.
Ispred samog vodovoda, kod srednje glavne kapije, bila je baraka br.
IH, koju su zvali "Baraka smrti". Dok je tu radila fabrika, to je bila
konjusnica. Nad stalama bio je senjak, u koji su zgurali stotinu
zatvorenika, a u bivsim stalama vrseno je batinanje. Iz ove barake
popunjavali su transporte za streljanje, ali su posebno nocu izvodili
na streljanja, a uvece i ujutro tukli. Prozovu, pitaju za zanimanje i
onda - udri! Zgrada je sa dvorisne strane bila ogradena po sirini
dvorista, uz put drvenom ogradom, a po duzini dvorista stajao je zid
srusene barake i taj deo dvorista bio je obrastao u korov. Ispod te
barake bio je visok zid i, tamo gde je stajao sa zidom srusene barake,
iz njega je iznikla jedna razgranata zova, te u njemu nacinila rupu
tako veliku da se moze covek provuci. Iza toga zida bili su
smesteni zeleznicari i unutarnji njihov strazar "barake smrti"
njenim dvoristem do izlaza kod glavne kapije, gde se obicno
zadrzavao u razgovoru sa strazarem na kapiji.

Zeleznicari i majstori, po ustaskom razvrstanju, bili su nesto
izmedu gospode i seljaka. Ja tu baraku posebno opisujem, jer sam veci
deo logorovanja u njoj proveo. Od glavne kapije levo vodila je putanja
do kancelarija i prostorija gde su bile ustaske prostorije, uprava
logora, i tako je ta baraka bila uvek na udaru.

U prvu baraku, gde smo po dolasku smesteni, u nju se islo uz
basamake, koje su bile vrlo strme i istrosene, tako da je svaki korak
pravio veliku buku i niko nije mogao da side a da ga strazari ne
cuju. Strazari nisu voleli da se mesamo sa ljudima iz drugih baraka,
sto je razumljivo, jer u logorima dogovor je za njih vrlo opasan,
moze da dode do pobune.

Bili smo vrlo gladni. Nekoliko dana nista ne dobijamo, nema kuhinje,
nije formirana. O nama niko ne vodi brigu. Kada su osnovali kuhinju,
dok ima namirnica ona radi, a kad nestane namirnica ne kuva se. Jednom
smo bili sest dana bez kuvanja. Seljaci iz Grubisnog Polja dobijali
su pakete, pa smo od njih ponekada dobili hleba. Tesko se prezivelo
to vreme gladovanja. Neki su cupali travu i jeli. Posle su taj
prostor, gde je rasla detelina, dali da se prerilja. Mislili smo:
pomorice nas gladu. Jednostavno, kad ustase ne idu da pljackaju
srpska sela, nema jela, ne radi kuhinja. Po logici ustasa - srpska
sela treba da nas hrane...

Bili smo svesni da treba bezati od svake propagande, bar to je zakon
logora: pricaj samo sa onim u koga imas vere, sa isprobanim
prijateljem...

Vise se tu kod nas ne zna ko za koga propagira. Ovde su prvi
zatvorenici bili pod optuzbom da su cetnici, i vec je preko hiljadu
oterano i pobijeno. Sada dogone i cetnike i komuniste. Za streljanje
se ne pravi razlika, izgleda bitno je da si Srbin, Jevrejin ili
Ciganin, bez obzira na politicko opredelenje. Ustase su generalisali
u pogledu politickog opredelenja, za njih su: svi Hrvati - fasisti,
svi Srbi - cetnici, a svi Jevreji - komunisti. Posle su tu vrsili
neke ispravke u pogledu Srba - odjednom su i oni komunisti.

U ovome logoru, moglo bi se reci da je 90% Srba bilo optuzeno da
pripadaju cetnickoj organizaciji, a uistinu, jedan neznatan postotak
bio je onih, koji su pripadali toj organizaciji, cak ni 5%, a drugi su
bili skoro apoliticki raspolozeni, neutralni, dok bi se taj postotak
mogao dosta povecati za Srbe nacionaliste, bez nekog specijalnog
politickog opredelenja, kao sto su bili komunisti, kojih je bilo
manje ali su bili organizovaniji. Bez obzira na opredeljenje, prvi
transporti za streljanje oterani su pod cetnickom firmom, iako je
medu njima bilo i komunista, i to videnih, kao sto su braca Brkici
iz Bjelovara. Svi su oni bili "cetnici", dok Nemacka nije zaratila sa
Rusijom; onda smo bili: "cetnicko-komunisticka banda". Taj naziv
ostao je i dalje i isti je tretman bio prema svima. U Istocnoj Bosni
ustase su ratovali sa cetnicima, a u Baniji, zapadnoj Bosni i Kordunu
sa komunistima (partizanima), pa je prvenstveno za njih taj naziv bio
adekvatan. Za njih je to bila neka sprega. Govorili su kako Srbi kolju
Hrvate i Muslimane, ali ce oni ocistiti Hrvatsku od toga "korova" i
Hrvatska ce biti "cista", bez ikakve primese i stranog nanosa. Iste
epitete i pretece parole davali su svuda srpskom narodu, i onda - nije
to bilo proizvoljno i po nekim lokalitetima, nego je to bio zvanicni
kurs protiv koga niko nije protestvovao, ni osudivao ga.

U zadnji cas sam stigao. Jos je bilo 10 minuta do polaska naseg,
izbeglickog transporta, a u transport (ostalih logorasa) sa "Danice",
po voznom redu, treba odmah iza toga da krene... Prati nas gradska
policija u vrlo lepim, plavim uniformama! Nasa kompozicija isla je
napred, a za nama dugacak teretnjak sa oko 30 vagona, koji su bili
natovareni Srbima, Jevrejima i Ciganima. Tu je Srba oko 90%. I sam sam
bio pod rednim brojem 3.200, kao poslednji, pa zato mogu da tvrdim, da
je toliko ljudi u tome transportu.

U razgovoru sa nasom pratnjom doznali smo da ih gone u selo Jadovno
(Brusane), na Velebitu. Najpre ce sici u Gospicu, a onda ce ih
goniti u Brusane (Jadovno) "na rad". Tu je bio podignut ustaski
ustanak, koji je u krvi ugusen pred slom Jugoslavije. Na grobovima
poginulih ustasa - svi do jednoga bice pobijeni, to mu dode kao
prava osveta.

- Ko ce tolikim ljudima da iskopa grobnice, neko logicki zakljucuje,
a strazar lakonski odgovara:

- Sam Bog je tu iskopao rake. Puna je Lika skrapa i vrtaca, ima ih
dubokih i preko tri stotine metara; eto im grobova na sve strane.

- Ipak je to ljaga za citav narod - zakljucujem ja "debatu" jer smo
ionako stigli na stanicu RK, pred Zagrebom. Prebaceni smo (mi iz
izbeglickog transporta) na sporedni kolosek, a transport za Liku taman
je stao do nas. Izisao sam na hodnik ne bili koga video kroz male
resetke teretnih vagona. Culo se zamorenje u vagonima i vika
ustasa, koji su bili u kucicama za kocnicare. Video sam kroz
resetke mnogo preplasenih ociju i zbijenih glava. Hteli su da
saznaju za svoju sudbinu. Bili su bas do mene Jevreji.

- Idete sigurno na streljanje! Spasavajte se! Idete na streljanje!
Streljace vas na Velebitu! Spasavajte se, streljace vas na Velebitu!

Svaki je vagon cuo moju tuznu poruku, ali, ljudi su bili nemocni.
Prstima nisu mogli da raskopaju vagone i da se oslobode.

U Gospicu, kada su sisli sa voza, cekao ih je vrlo dugacak lanac.
Za lanac su zicom vezali dva i dva, te ih oterali u Jadovno gde su ih
likvidirali nad provalijom dubokom preko 200 metara, a kroz njeno dno
protice reka ponornica u more kod Sv. Jurija blize Senja. Mornari su
posle nalazili u moru dosta kostura vezanih zicom, koji su se valjda
otkacili od lanca, pa ih reka donela u more. Prvi deo te kolone
privezane za lanac pobili su, pa su ovi one druge, zive, povukli u tu
strasnu, duboku grobnicu. Da li je sta strasnije ljudski mozak mogao
da izmisli - od Jadovna?

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica, "OD KOSOVA DO
JADOVNA")
Svestenici u logoru "Danica" kod Koprivnice (Iz biljeznice jednog
prezivjelog svestenika-logorasa)

Pred rat napustena tvornica "Danica", postala je godine 1941. - logor
"Danica". Kao avet u podravskoj ravnici sa svojim visokim vodovodom i
tvornickim zgradama duz ceste i, paralelno sa druge strane magazinima
do kojih su stizali vagoni, cija je utroba gutala ljude i odvozila u
nepoznatim pravcima - ravno na stratiste. "Danica", nasmijana djevojka
kako je bila ranije prikazana na kutijama od krema za cipele, nije
vise zastitni znak proizvoda ove napustene tvornice; sada je krvavo
ustasko znamenje - slovo "U" - zamijenilo ovaj drazesni osmijak i
ceri se kao avet iz svakog kuta ovog zdanja - logorasi ga vide i tamo
gdje nije, iz zemlje nice, noc ga rada i pada sa zvijezdama.

Strasno "rogato" slovo, medu zadnjima u azbuci, uzeli su kao simvol
zadnji ljudi u ovozemaljskom rodu.

Pucaju leda... rade kundaci, vrisak i suze.

Pet hiljada, a mozda i vise, ljudi donijelo je ovde svoje sudbine,
pronijelo svoje patnje i kosture, koji su najzad pokoseni rafalima
mrznje negde u placnoj dolini Like.

Tri prethodna zatvora za mene su bila tri fakulteta. Usao sam do
sitnica u nacela po kojima se stvara jedna "drzava" na suzama i krvi
nevinih, izvan zakona stavljenih Srba. Citam sakrivene karte: znam
priblizno kada ce da tuku, odvode. Dorucak i vecera obicno su
batine. Cesto se proziva nocu i odvodi u noc i smrt. Do proziva
cekanja su strasna. Strah ulazi u krv i kosti, skameni srce i ohladi
tijelo. Ljudi pretstavljaju samo sjene, izgubljeni pogledi otsjecene
noge. Strah utanji covjeka, smanjuje mu tezinu. Kad pretucenog
ubacuju u baraku, pad mu je mlitav; samo se slozi uz tupi pad. Ne bole
ga udarci vec svijest o tome da je neduzan. Svi nosimo zig krivice.
"Najkrivlji" su svestenici i za stratiste prvi na redu; po ustaskim
nacelima za njih nema nikakvog opravdanja: kriv si prosto zato sto si
svestenik.

Na zemlji pred barakom br. H lezi proto Adam Marin. Zgrcen u bolu
pretucen do iznemoglosti, hteo bi da se podigne ali nema zato moci.
Zabo prste u pijesak, jednom se nogom odupire, ali opet nemocan pada.
Krajnjim naporom dize malo glavu: "Ubite me psi krvavi" - patnicki
doviknu ustasama, a glas mu se izgubi u pijesku u koji zari glavu.
"Ubite me, zasto me vise mucite" - saptao je potmulim ropcem u
vrucem pijesku. Njegov pjescani poljubac ustase nisu mogle da
cuju. Takav je ubacen u vagon za transport.

Vec nekoliko dana osjecam strasan predosjecaj zla. Ustase su
uzurbani kao muve pred kisu: ujedaju rijecima i pogledima. Zle
slutnje podgrizaju misao. Noc je kao u rogu. lezimo na malo srusene
slame. Buve, usi i stjenice imaju svoje puteve. Nocu su te
zivotinjice neumorne. Bole ruke od stalne odbrane. Ni sto ruku ne bi
bilo dosta.

"Svi dolje" - zagrmi naredenje strazara ispred barake. Taj glas bode
i para srca kao usijani mac. Kao sjene na prstima ulazimo u mrak,
tihi, i po komandi sjedamo. Sjedimo i cekamo glas iz tame, - glas
covjeka ili puske. Zeleno baterijsko svjetlo sjece pomracinu.
nastaje proziv po spisku. Dvije stotine i dvadeset ljudi odlazi u noc,
puni jeze i straha. Pod cokulama skripi pijesak i odjekuje u srcima
logorasa.

Medu prvima prozivani su proto Nikola Ban i svestenik Ðorde
Milojevic i unesose u noc svoj strah i misao o smrti. Proto Nikola
zapliva u noc kao u vodu, a Ðorde, povijen kao klas, pride zelenom
svjetlu, slomljen i skrhan od svjetla i - neizvjesnosti.

"Ovo su oni pravi" - ceri se glas iz mraka, "ovi bradati".

Prozivanju nikada kraja, oteglo se kao ova dosadna noc i ravnica pod
njom. Da bar mjesec malo osvjetli put, laksi bi bio i ovaj put u smrt.
Grupa najzad otabana u noc.

"Svi gore" - rascijepa glas strazara muklu tisinu, noc i srca.

Olaksani pomalo mislju sami se tjesimo: jos cemo da zivimo...
jos, makar i malo. Noseni tom sakrivenom mislju, dobivamo pomalo
krila. Mala su to lagana krila, koja nas ipak nose, nose korake
nase... Zasusta pljeva na nasem lezaju. Mala, krvozedna gamad
stade da posluje, a kroz noc se opet prolomi: "Svi dolje! Zuri
stoko".

Vec sjedimo. Trebaju jos, mislim. Nikada dosta.

"Nikola Dokmanovic, mehanicar" - jedva se kroz noc dovuce glas iz
daljine, pa onda sve jace, po vezi, pred svakom barakom, te dode red
i na naseg strazara: "Nikola Dokmanovic, mehanicar", ponovi on.

"Ja" - odazva se mek, skoro djecacki glas ispred mene, i izgubi se u
noc.

"Dajte jos sedamdeset lopata" - ponovi se glas po istoj vezi. Zacu se
zveket lopata, koraci i - sum u usima. Kad se sve to utisa i mi
polegosmo, zacuse se mitraljeski rafali pomijesani sa vriskom, koji
su sjekli jezivu tisinu i krvavo uranjali u nasa preplasena srca. U
sobi je bilo mirno, samo se moglo cuti kako neko u blizini guta
pljuvacku, da ovlazi suvo grlo. "Blago njima" - sapucem u sebi,
drobeci prstima jednu stjenicu na upaloj bocini, "i nas ovo ceka,
prije ili poslije, svejedno".

Proslo je deset dana od ove jezive noci. Za to vrijeme zbilo se dosta
promjena. Meni je to vec treca soba. Odabiraju nas; svaki cas -
klasiraju. Seljaci polaze na rad. Svako jutro bliskaju lopate u koloni,
koja podize prasinu u pravcu prema Koprivnici. Spocetka, red je bio
ovakav: najprije popovi i "gospoda", a poslije tolikih klasiranja -
sami seljaci. Mjesec dana proveo sam i ja u ovoj koloni - seljaka.
Rezim je sve strozi. Lezim i mislim. Nikada ne mogu ni jedno ni
drugo. Svi putevi vode u smrt, badava je sve. Ali ipak, nada u spas, i
u najtezim trenucima, ne iscezava potpuno. Varas se najstrasnijim
predznacima, na momente dolazis do spoznaje da su ti svi predznaci
lazni, ali opet, pracakas se u obmani, koja je nekako ovdje i ugodna
i slatka. Uvijek se nekako isprijeci preda te neka pravda koja podize
pokleklu nadu: toliki ljudi, pa neduzni, ej, kakva krivica pred
istorijom... nesto nam ipak govori: bicete spaseni. Lezim tako i
mastam. Znam, da i svi to cine, a cilj nam je svima zajednicki:
spasiti se samo odavde. Noci se pretvaraju u mastanja i
iscekivanja... sablasti se krecu njima. Mrtvi ustaju, dozivlju, i mi
ih jasno vidimo. Ðorde savijen kao klas, prelomio bradu na prsima,
uronio u mislima i ide pravo k meni.

"Mica - kaze - bas tebe trazim". Glas me ubode u srce i zanijemih.
Ðorde Milojevic je mrtav, znam, cuo sam i rafal, i vrisak.

"Ti dolazis iz mrtvih, znam - to je obmana i san" prozborih necujno.
"Ne ziv sam, svi smo zivi - prosaputa siroko kroz bradu - pucali su
preko nas... Nego, imas li sta za jelo? Deset dana vec gladujemo.
Nista - ni vode. Ulovio sam evo priliku... ukrao se... svejedno,
odavde nikuda, glava ce najzad otici." Sjeo je kraj mene, a vilice su
pucale i zalogaji glasno putovali. Sutradan su ih pomesali sa nama i
nasim nevoljama. Svi su bili neobrijani. Ispucala usta znak su patnji.
Ðordeva brada nekako se oduljila, a glava utonula u bradu. "Glavu
dajem, brade ne dajem" - znao je cesto ponoviti reci - "s glavom nek
ide i brada". Obiljezen bradom, bio je tako cesto meta kundacima.
Jednom je sam brojao, bilo ih je 70 - sve na racun brade. I pored
toga, nije je brijao.

Najzad je silom obrijan, i opremljen iz logora prvim transportom. Brada
je ostala u "Danici", a glava negde u Lici - u Jadovnu pod Velebitom.
Sa njima je otpremljen protodakon Lazar Zivadinovic, - trojica
svestenika na tri stotine ljudi. Na povratku, ustase su radosno
trljali ruke.

Sa vecom grupom Bosanaca, nabrzo su stigli u logor: prota Bozic, iz
Sarajeva i prota Magarasevic iz Tuzle. Jedan sredovecan, sitan
seljak iz te grupe imao je ogromnu ranu na celu, da su mu se jedva
nazirale oci. Student Lukic iz Olova, ubijen je pred magazinom i
bacen u latrinu. Kad su ga njihali nad latrinom visila je njegova
glava i plava kovrdzava kosa. A iz usta liptila mu krv. Rezim je
poostren, a glad se uvukla u nase sobe. Na zici, kradimice, moglo se
kupiti nesto hrane. Ali novaca nema. U potrazi za novcem vec smo
iscijepali svu odjecu. Prota Bozic donio je nesto hrane u logor.
Prvih dana vec je sve razdijelio sirotinji koja je sa njim dosla iz
Bosne. Da je od te sirotinje ko prezivio, spominjao bi dobrog protu
kroz sav zivot.

"Proto gladan sam"... "Evo ti brate, samo se cuvaj", brinuo se prota
za svakog covjeka, cije rite od odela nisu govorile da bi i ovakvi
siromasni seljaci bili neki politicki krivci, kako su bili optuzeni.

Prota Magarasevic, u plavoj vesti, suv i brizan - bio je tezak
bolesnik, ali ko te je za to pitao. Sa njim je, rekli su mi, dotjeran i
jedan dakon, koji je odmah sutradan po dolasku u logor otpremljen
prvim transportom - na stratiste.

Nabrzo, krenuo je i drugi transport, kojim su se od logora rastali
prota Bozic i Magarasevic.

Jedno jutro zacrnio ulaz u logor od mase ljudi: Licani. Pun ih prostor
pred barakom broj H, u koju ih trpaju. "Ajme, majko moja", izbija
cesto glas iz te mase. Tuku ih, vidim. Jedan od njih svu grupu
nadvisio. Poznajem ga. To je Stevo Curcic iz Ogulina. Skace uz
njega ustasa, cupa mu bradu, a on se na mahove saginje i kupi po
zemlji cuperke od brade. Ustasa jedva dohvaca bradu koja ponosno
stoji na visini od dva metra. Pljuste udarci. Uza zid zabili ljudi
glave, a odzad ih tuku. "Nos mora da dira zemlju" - komanduje ustasa.
Nos je svakome krvav, a pogledi zariveni u zemlju. Strasan prizor.
Razvrstavaju ih po sobama. Sve je vec puno i malo se nade jos
mjesta. Jedne su zbili u neku kolnicu do nase barake br. IH. Ta baraka
je konjusnica i mi smo smjesteni gore na sjeniku. Nekada su tu
stanovali debeli fabricki konji, a sada su njeni stanovnici - gladni i
iznureni logorasi. U kolnici Curcic je sagnut - ne moze da se
uspravi. Gleda me preplasenim pogledom. Oci su mu iskrvavljene
udarcima, a na mantiji je otkinut rukav i rame mu viri preplanulo od
sunca. U dzepu cuva dio iscupane brade. Vlado Bosnic, trgovac iz
Ogulina pada mrtav, raskrvavljene glave. Na njega se svaljuje jedan
zeljeznicar, otac sestoro djece. Ja sam sakriven za zidom porusene
barake, dok u kamion bacaju mrtve. Mrak polako pada i sve se stisava.
Ulazim u nasu sobu teska srca. Curcic se kod nas tu noc krije,
ali ga odaje njegov uzrast. Ubrzo, docekao je i on transport za Liku,
zajedno sa ostalom svojom bracom, a ta noc provedena kod nas ostala
mi je u dubokom sjecanju.

Prica Stevo o svojim patnjama: "Lezim tako u zatvoru na pritkama,
izduljen, kakvog me je Bog dao. Opazi me jedan italijanski vojnik,
razrogacio oci i zove svoje drugove. Hoce da me slikaju. Htio bih da
pripalim cigaretu. Podigoh se i podoh prema njima da trazim vatre,
ali oni u taj cas jedan preko drugog glavacke pobjegose sa vrata
zatvora. Dugo se cuo kroz hodnik bat njihovih koraka i zveket
automata..."

U jednom magazinu smjesten je citavi crkveni sud iz Plaskog. Prvi
dan vec sam cuo da je u logoru proto Iso Pejnovic, a tako isto
profesor Milan Radeka iz Karlovca. Sretnem protu Dokmanovica - Ljutog
i iz njegovog zlog pogleda i brzih sirokih kretnja citam kao da hoce
reci: "Iako ubijaju, ne bojim se smrti". Jasa Stepanov prica mi o
zatvoru i boravku u "Kuli" u Ogulinu. Strasna slika kao i svuda. Prota
Milan Rajcevic sav splasnuo i utanjen. Ostale mu samo krupne
vodenkaste oci. Ko raskova, mislim, ovu sirinu i snagu od covjeka.
Milan Ðukic, uvucen u sebe - razmislja. Prota Vladimir Dujic pun
samopouzdanja i dostojanstven kao i uvijek. Na saslusanju pitaju ga
ustase: "Za koga si ti glasao?" - "Za Maceka kao i ti, otsjece
proto, pa ja kriv a ti nijesi". Ilija Pavlica obrijan, jeromonah
Nektarije Dazgic cutljiv, a dakon Dositej Obradovic uvijek u
pokretu. Mnogi nisu mogli ni da shvate svoj polozaj. Pero Vucinic
zvanican kao i uvijek, u donjoj i gornjoj mantiji. "Pero, kazem mu,
skidaj ovdje mantije da sacuvas glavu, a i sebe od tezih muka, a
poslije... Znas, logor ima svoj poseban zakon: sto manje zapazen, a
nigdje ni prvi ni poslednji." Tako se skoro sav crkveni sud iz Plaskog
drzao.

U to vrijeme cesto sam mjenjao "stan". Najsigurniji sam bio medu
seljacima. U jednom od tih mojih "stanova" nasao sam starog protu
Popovica iz Dobrljina. Dotjeran je iz Kostajnice ovamo sa vecom
grupom pretucenih i iznemoglih Banovaca i Bosanaca. Proti su pocupani
brkovi i brada. "Teze je - kaze on - kada cupaju brkove". I toj je
grupi i neki Kijuk bez noge kazu, da je gerilski kurir. Za drugog koji
je od Grubisna Polja i potpuno slijep, ustase govore da je bio neki
izvidac. Mladi segrt limara Kukrike iz Kostajnice prica o svom
majstoru, koga su ustase razapele na kucna vrata, a sve Srbe tamo
poklali. Kaze on da je i proto bio uhapsen, ali je pusten kao star i
nemocan.

Vesela grupa Pakracana usla je u logor gotovo sa pjesmom. Veseli
Slavonci ne pomisljaju uopste na smrt. Sjecam se, jednog dana u
baraci u kojoj su bili smjesteni zaorila se pjesma. Prijatni glasovi
zaigrase u nasim srcima punim bola i camotinje. Htjeli bi da
zivimo, ali nam se eto ne daje. Pjesma je nabrzo prestala i glasovi
umukli.

U toj je grupi i prota Jova Stanojevic. Jedna strasna masnica preko
citavih njegovih leda. Tu su i svestenici Landup i Rajicevic. Opet
sam preseljen u baraku boj IH, koja je i njima dodjeljena. Tu je vec
od ranije stanovnik proto Radeka. Ovdje je tuca redovna. Nekoga
ponekad i preskoce. Cudno, ko prosao bolje ko gore, ali popovi su
uvijek na redu.

"Ustajte popovi", cuje se jos sa dvorista, a onda - "mudrolije"
nastaju.

Prilikom svakog "preslusavanja" najvise je placao racune svestenik
Landup zajedno sa protom Stanojevicem. Ja sam se dovijao na razne
nacine koristeci se vec stecenim iskustvom u logoru. Jednom sam bio
trgovacki putnik bez posla, a moj spoljasnji izgled upravo je pruzao
takvu sliku. To je zacudo omeksalo nekog Hampu - ustasu iz Tuzle,
koji mi je cesto bio branitelj. Na drugima se zadrze, a mene
preskoce.

Za treci transport trebalo je jos dvadeset ljudi da se popuni broj.
Hvatali su tada po barakama ko im se "svidi". Ja sam slucajno ostao.
Proto Radeka je uzet, ali ga logornik zadrza i tako je i on ostao.

Broj je namiren i transport je otisao.

Medu poslednjima stigli su u logor lepavinski kaluderi, jeromonasi
Joakim Babic i Dositej Stojanovic.

Od spomenutih 26 svestenika, koliko ih je proslo kroz ovaj logor,
streljano je njih 16 i to: proto Adam Marin, proto Nikola Ban, Ðorde
Milojevic, proto Bozic, protodakon Zivadinovic, proto
Magarasevic, proto Dokmanovic - Ljuti, proto Rajcevic, Milan
Ðukic, Pero Vucinic, proto Dujic, proto Stanojevic, Stevo
Curcic, Jasa Stepanov, Ilija Pavlica, Pantelija Landup i jos dva
bogoslova. U smrt sa sobom odnijeli su i svoje vapaje za pravdom koju
su ocekivali. Kad bi progovorila njihova usta, culi bi zaista za
jednu strasnu pricu o gladovanju, mucenju i smrti, o strahu i
trpljenju svake nevolje, batinanju do nesvijesti, vracanju u zivot i
ponovnom umiranju; o prisilnom skakanju u latrine do guse, vjesanju
iz straha i ocaja; culi bi, jednom rijecju, sve sto su nam sa
"novim poretkom", a zadojeni mrznjom prema covjeku, donijeli u
nasljedstvo "heroji" Janka-Puste i svjetski probisvjeti Hitlerove
tvorevine tzv.. NDH. Culi bi dalje citavu istoriju o herojskom
drzanju toga golorukog naroda, kome su svestenici ostali vjerni i u
njegovim najtezim danima - na putu u smrt, kroz nevidena stradanja i
natcovjecanske muke i patnje. Culi bi, najzad, i o velicini
nemocnih, koja uliva postovanje i divljenje. Ali, - zrtve fasizma
cute.

Crkva je na oltar slobode prinijela i ovom prilikom neizmjerne zrtve,
i ugradila ih u cvrste temelje nase otadzbine. Te zrtve su i velike
i dragocjene, koje se nikada ne mogu niti smiju zaboraviti. Od brojnih
svestenika, jedan sam od posljednjih, koji je iznio glavu iz logora
"Danica", i svjedok sam svih patnji zrtava koje su kroz njega prosle.
Osim smrti, sve sam vidio i dozivio.

U znak sjecanja i duznog pijeteta na sve saputnike iz ovog logora - i
mrtve i zive - narod i svestenstvo, ove moje rijeci neka budu
umjesto vostanice i vjenca mrtvima, na njihove grobove, rasute po
raznim krajevima i provalijama, koje ostase obiljezene njihovom
nevinom krvlju i zrtvama, a zivima za sjecanje na te teske dane
prozivljene u jednom od najsudbonosnijih perioda nase istorije.

Dimitrije Joka, svestenik

(Objavljeno u knjizi "Spomenica pravoslavnih svestenika 1941-1945.
godine")

Na kraju ovoga zbornika potresnih biografija Svetih Srpskih
Svestenomucenika postradalih za Krst Casni i slobodu zlatnu u
zloglasnoj Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj zelimo da naglasimo, kako je i
srbski pesnik naglasavao, "da grobovi nasi nisu rake vec kolevke
novih snaga".

Sveti primeri ovih Srpskih Svestenomucenika XX veka danas nadahnjuju
Srbski Narod u svim Srbskim Zemljama. Oni nisu mrtvi jer su zivi pred
Bogom Zivim Koji zivot daje. Oni su iz zemaljske presli u Nebesku
Srbiju. Oni su se, primivsi mucenicke vence na zemlji, udostojili
vecnih i neprolaznih nebeskih venaca Nebeske Srbije. Oni su danas i do
kraja sveta i veka molitveni zastupnici svoje duhovne i nacionalne
dece. Svoju sluzbu Bogu i svome rodu u Crkvi zemaljskoj okoncali su
mucenistvom za Bogocoveka Hrista. Oni su clanovi Nebeske Obitelji,
Nebeske Crkve Bozije, zajedno sa Svetim Savom i krsnom plejadom
Srpskih Svetitelja, Ispovednika i Mucenika. Otuda im se i mi, ovde na
zemlji, obracamo i molimo kao Svetiteljima. I njima i stotinama
hiljada Srpskih Novomucenika, koji Istine i Pravde radi, postradase u
krvavom ustaskom pohodu.

Mi smo u uvodnoj napomeni naglasili da ni ovaj nas spisak postradalih
srpskih svestenika u NDH nije potpun. S obzirom da do sada jos nije
uraden celovit spisak, sintetizirali smo sve do sada objavljene
spiskove i prosirili ih sa novim, do sada neobjavljenim imenima. Novi
rat na prostoru bivse NDH omeo nas je da ovaj spisak prosirimo i
dopunimo novim svedocenjima.

Pored toga, objavili smo imena i biografije samo onih
Svestenomucenika, koji su sigurno postradali od ustasa u NDH. Broj
postradalih svestenika SPC u NDH je veci, ali mi smo u ovaj spisak
ukljucili imena onih svestenika, koji su u Istini i Pravdi sluzili
Bogu i svome rodu. Nismo objavili imena onih svestenika, koji su
prisli tzv. Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi i njenom "poglavaru"
Germogenu, a koji su kasnije postradali. Nismo objavili ni imena onih
svestenika koji su postradali sluzeci bezboznoj Komunistickoj
partiji jer su time izdali Boga, Crkvu Boziju i pravoverni srbski
narod. Ovde se, dakle, govori o Svetim Srbskim Svestenomucenicima.

Nove neprilike u kojima se nasao nas narod, koji jos uvek nije
zacelio rane koje su mu naneli Nemci, ustase i komunisti, nisu
dozvolile da podrobnije ispitamo pojedinosti oko nekih svestenika koje
nismo stavili u spisak Svestenomucenika. Tako, na primer, u spisak
nismo stavili ime i biografiju jeromonaha Gerasima Kurbalije, sabrata
manastira Krke u Dalmatinskoj eparhiji. On se pod rednim brojem 94. i
naznakom da je ubijen 1941. godine od ustasa pojavljuje u spisku
istoricara Veljka Ðurica. Medutim, u "Spomenici pravoslavnih
svestenika 1941.-1945. godine" u poglavlju "Istorijska dokumenta i
literarni prilozi" (str. 180/1) objavljen je "Proglas
srpsko-pravoslavnog svestenstva Eparhije dalmatinske" od 21. oktobra
1943. godine kojim se narod dalmatinskih krajeva poziva da aktivno
pomaze borce Narodno-oslobodilacke vojske i Partizanskih odreda
Jugoslavije. Taj anti-hriscanski i anti-narodni "proglas" potpisalo
je jedanaest "svestenika - komunista". Medu njima se nalazi i ime
jeromonaha Gerasima Kurbalije uz naznaku da je na duznosti paroha
Kozlivca i verskog referenta III Brigade XIX Divizije. "Proglas" je
objavljen u "Vijestima", glasilu Narodnooslobodilackog fronta
Hrvatske, god. I, br. 69 od 14. novembra 1943. godine. Ova
kontradiktornost, koju nismo mogli proveriti, navela nas je da ga iz
ovoga spiska iskljucimo.

S druge strane, svestenik Vasilije Dobronravov, paroh iz Vognja kod
Bugojna, se pod brojem 58. pojavljuje u spisku Veljka Ðurica.
Naznaceno je da je ubijen od ustasa 1941. godine. Medutim, u istoj
Ðuricevoj knjizi u poglavlju pod naslovom "Svestenstvo Hrvatske
pravoslavne crkve" svestenik Vasilije Dobronravov se pojavljuje i kao
svestenik tzv. Hrvatske pravoslavne crkve (str. 209;red. br. 2, zatim
str. 215;red. br. 6 i str. 218;red. br. 5). Ime i prezime je isto u sva
tri slucaja. Razlika je samo u parohijama. Godine 1942. parohija mu je
bila u "Hrvatskim Karlovcima", 1943. godine u Stocu, a 1944. godine u
Indiji. Ðuric je, na osnovu uvida u arhivske podatke, utvrdio da je
"mitropolit Germogen" svojim resenjem od 26. marta 1944. godine
svestenika Vasilija Dobronravova odlikovao - crvenim pojasom. S
obzirom da je najveci broj "svestenika" tzv. Hrvatske pravoslavne
crkve bio ruske nacionalnosti (rec je o ruskim emigrantima, koji su
posle Oktobarske revolucije dosli u Kraljevinu Jugoslaviju) moze se
zakljuciti da je Vasilije Dobronravov bio "svestenik" tzv. HPC. Ni
njega, zbog takve cinjenicne kontradiktornosti, nismo uvrstili u
spisak Srpskih Svestenomucenika.

Nas rad na prikupljanju grade o stradanju nasega svestenstva u NDH
bice prosiren kada se za to stvore uslovi i prilike.

Na kraju, ovom prilikom zelimo da se zahvalimo svima onima koji su nam
pomogli u radu na priredivanju ove knjige.
Mucenikoslov svetih srpskih svestenomucenika postradalih od ustasa
u Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj
1. Mitropolit dabro-bosanski Petar Zimonjic
2. Mitropolit zagrebacki Dositej Vasic
3. Episkop gornjokarlovacki Sava Trlajic
4. Episkop banjalucki Platon Jovanovic
5. Episkop zahumsko-hercegovacki Nikolaj Jokanovic
6. jerej Sreten V. Avramovic
7. jerej Jovan P. Andric
8. jerej Ilija Ð. Ajdukovic
9. protojerej Ðuro Alagic
10. dakon Dusan Askrabic
11. jerej Dane Babic
12. jerej Simo Banjac
13. protojerej Nikola Ban
14. jerej Milan Banjac
15. protojerej dr Branko Barac
16. jerej Dusan S. Blagoje
17. jerej Jovan Bjegovic
18. jerej Nikola Bogunovic
19. protojerej Milan Bozic
20. protojerej Dusan C. Bobar
21. jerej Georgije I. Bogic
22. jerej Dobrosav Blazevic
23. jerej Branko Brzin
24. jerej Danilo Brakus
25. jerej Ilija M. Budimir
26. jerej Ðorde Babic
27. bogoslov Branko Bilanovic
28. jerej Borivoje Bozic
29. protojerej Stojan D. Vranjesevic
30. protojerej-stavrofor Vidak Visnjevac
31. protojerej-stavrofor Ljubomir Vlacic
32. jerej Vojislav Vojnovic
33. jerej Milos Vujic
34. jerej Nikola G. Vuckovic
35. jerej Petar Vucinic
36. protojerej-stavrofor Jefto M. Vujovic
37. jerej Bogdan Ð. Vranjesevic
38. jeromonah Dositej Vukicevic
39. jeromonah Konstantin Vucurovic
40. iguman Serafim Vukojevic
41. jerej Dusan M. Gavrilovic
42. jeromonah Antonije Gajic
43. jerej Bogoljub Gakovic
44. jerej Vojislav Ð. Gasic
45. protojerej Vladimir Gvozdenovic
46. jerej Dimitrije Glumbic
47. jerej Jovan S. Gvozdenovic
48. jerej Vlado Grozdanovic
49. jerej Blazo K. Golubic
50. jerej Ðorde M. Gospic
51. jerej Milan Golubovic
52. protojerej Zivko Danilovic
53. iguman Ilarion Deretic
54. jerej Pero Dejanovic
55. jerej Dusan Diklic
56. protojerej Branko B. Dobrosavljevic
57. jerej Milan R. Diklic
58. jerej Mile Dokmanovic
59. protojerej Vladimir P. Dujic
60. protojerej Milan I. Dokmanovic
61. jerej Milojko E. Dosen
62. arhimandrit Dimitrije Damjanovic
63. jerej Vasilije Dobronravov
64. jerej Ilija Dodic
65. jerej Bogdan Ðogovic
66. jerej Milan Ðukic
67. jeromonah Ignjatije Ðuric
68. jeromonah Gavrilo Eklemovic
69. protojerej Gligorije V. Zivkovic
70. protodakon Lazar Zivadinovic
71. jerej Nikola M. Zagorac
72. jerej Vojislav Zonjic
73. jerej Jovan S. Zecevic
74. jerej Slavko M. Zjalic
75. jerej Zojalic
76. protojerej Geno Ilic
77. protojerej Branko Ivanic
78. protojerej Ilija V. Ilic
79. jerej Ljubomir A. Jaksic
80. jerej Mihailo R. Jovanovic
81. jeromonah Sevastijan Jovic
82. jerej Dimitrije Jerkovic
83. protojerej Vasilije Jovicic
84. jerej Mihailo T. Jovanovic
85. protojerej Emilijan G. Josifovic
86. jerej Risto Jelacic
87. protojerej Pavle Katanic
88. jerej Radovan Kovacevic
89. jeromonah Sava Kojic
90. jerej Vasilije Kovacina
91. iguman Teofan Kosanovic
92. jerej Ljubomir C. Krnjic
93. protojerej Dusan Krnjevic
94. jerej Risto Katic
95. jeromonah Gerasim Kurbalija
96. jerej Spaso Lavrnja
97. jerej Milorad Lukic
98. protojerej Bogdan Lalic
99. jerej Pantelija Landup
100. protojerej Radovan Lapcevic
101. protojerej Petar Majstorovic
102. protojerej Jovan D. Magarasevic
103. jerej Miladin Milic
104. protojerej Dusan Malobabic
105. jerej Stavro (Stanko) Manastirlic
106. iguman Rafailo Momcilovic
107. protojerej Milos Mandic
108. jerej Adam Marin
109. protojerej Georgije Marjan
110. jerej Vukosav Milanovic
111. jerej Simeon Matic
112. jerej Ðorde Milojevic
113. jerej Vojislav Medan
114. jerej Dragomir J. Maskijevic
115. jeromonah Sevastijan Milovanovic
116. jerej Risto J. Markovic
117. jeromonah Emilijan Nedic
118. jerej Petar N. Ninkovic
119. jerej Vasilije Nakarada
120. jerej Tihomir Neskovic
121. bogoslov Stojan Medic
122. jerej Marko
123. protojerej-stavrofor Manojlo A. Oklobdzija
124. jerej Bogdan Opacic
125. protojerej Pavle T. Obradovic
126. jerodakon Dositej Obradovic
127. iskusenik Novak Okiljevic
128. jeromonah Roman Pascan
129. protojerej Rodoljub Pajic
130. jerej Vujadin Panjkovic
131. jerej Vukasin Petkovic
132. jerej Ilija Pavlica
133. jerej Milos Petrovic
134. jerej Milorad L. Pekic
135. jerej Mile C. Peuraca
136. jerej Petar Pejanovic
137. jerej Dimitrije Pantelic
138. protojerej Nikola Prokopic
139. protojerej Marko Popovic
140. protojerej Stevan Ð. Popovic
141. jerej Milan Popovic
142. dakon Milenko Popovic
143. jerej Mihailo O. Popovic
144. jerej Savo A. Popovic
145. jeromonah Makarije Pejak
146. jerej Ilija Pinter
147. bogoslov Marko Prodanovic
148. jerej Ognjen Radic
149. protojerej Nikola Radmanovic
150. bogoslov Ðuro T. Radmanovic
151. jerej Dimitrije Rajanovic
152. jerej Uros S. Rajcevic
153. jeromonah Kiprijan Relic
154. protojerej Petar Raseta
155. protojerej Milan Rajcevic
156. bogoslov Drago Ristanovic
157. protojerej Bogdan Ralic
158. jerej Vojislav Rasic
159. jeromonah Mitrofan Rackov
160. jerej Janko S. Savic
161. jerej Rodoljub S. Samardzic
162. jerej Ljubomir D. Svitlic
163. jerej Vukolaj D. Skendzic
164. jerej Milos V. Savic
165. jerej Relja Spahic
166. protojerej Nikola Skakic
167. jerej Dmitar B. Skorupan
168. jerej Dobrosav Sokovic
169. jerej Radivoj I. Stanisavljevic
170. protojerej-stavrofor Jovan Stanojevic
171. protojerej Kosta Stanisic
172. protojerej Spiridon Starovic
173. jerej Jasa Stepanov
174. protojerej Matija Stijacic
175. jerej Ðuro Stojanov
176. protojerej Dusan Subotic
177. jerej Mirko G. Stojisavljevic
178. iguman Metodije Subotin
179. jerej Ðorde Skovic
180. jerej Petar Stojanovic
181. jerej Petar C. Tovirac
182. jerej Ilija Tintor
183. jerej Konstantin M. Todorovic
184. jerej Milan P. Trisic
185. protojerej-stavrofor Stojan Trkuljic
186. protojerej Milan Piric
187. jeromonah Antim Culumovic
188. jerej Stevan Ð. Curcic
189. jerej Risto I. Catic
190. protojerej Stevan Ciric
191. jerej Ljubomir M. Hajdinovic
192. protojerej Andrija Cvjeticanin
193. protodakon Vladimir Cejovic
194. jerej Jovan J. Caksiras
195. jerej Jovan Cuturic
196. protojerej Aleksandar Cupovic
197. jerej Bozidar Sarenac
198. jerej Dusan Susnjar
199. jerej Damjan P. Strbac
200. jeromonah Dositej Stulic
201. jerej Ljubomir Skoric
202. protojerej Ðuro Kosanovic
203. jerej Stanislav Nasadil
204. jerej Nedeljko Radakovic
205. veroucitelj Rade Stanisavljevic
206. protojerej Boris Muljev
207. protojerej Mihailo Gutovski
208. jerej Jovan T. Knjazev

[Maja]

"Kembo" <***@zg.htnet.hr> wrote in message news:ee1439$278$***@ss408.t-com.hr...
/ cut


Sick, sick, sick... 100KB????

Daj si napravi sajt pa teroriziraj!

[Kembo]

http://en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre

<***@lopare.rs.ba> wrote in message news:***@p79g2000cwp.googlegroups.com...
Svedocenja o pocecima jasenovackog pakla (iskaz srpskog svestenika
iz Jasenovca)

ISKAZ pravoslavnog svestenika iz JASENOVCA, Lazara Radovanovica,
posto je 14. juna 1941. izbegao iz NDH u Srbiju, dat pismeno 21. jula
41. (overena kopija u Arhivi Sv. Sinoda. Zbirka Komisije Sv. Sinoda za
prikupljanje podataka o stradanju Srpskog naroda 1941-44). Dokumenat,
do sada neobjavljivan, potresno je svedocanstvo o pocecima stradanja
Srba u Jasenovcu i okolini.

NjEGOVOM PREOSVESTENSTVU

GOSPODINU VENIJAMINU

EPISKOPU BRANICEVSKOM

POZAREVAC

Zovem se Lazar J. Radovanovic, prezviter, rukopolozen u cin
prezvitera dana 10/23. maja 1936. g. Pre mog dolaska ovamo bio sam
stalnim parohom u Jasenovcu, arhijerejskom namjesnistvu
Novogradiskom, Eparhiji pakrackoj. Za stalnog paroha jasenovackog
postavljen sam dekretom Njegovog Preosvestenstva Gospodina Save kao
administratora Eparhije pakracke dana 12. marta 1941. g. E. Br. 179 iz
1941. g. Na ovom polozaju ostao sam sve do 1/14 juna t. g. (1941) kada
sam, usled nepodnosljivih prilika koje su snasle tamosnji narod nas
i sv. Crkvu, morao napustiti svoje mesto sluzbovanja i doci ovamo da
bi spasao sebe i svoje najblize od strahota koje su nam tamo bile
pripremane. Te strahote bile su pripremane meni, samo i iskljucivo
samo zbog toga sto sam pravoslavni svestenik i Srbin, a mojoj
porodici sto je Srpska pravoslavna svestenicka porodica.

Po uspostavljanju Nezavisne Drzave Hrvatske izgledalo je da ce nas
tamosnji narod, iako svesno zapostavljen, ipak imati nekih prava pa
bar i u ispovedanju svoje vere i vrsenju svojih verskih duznosti. To
medutim nije ostalo dugo. Vec nakon nekoliko dana imao sam priliku da
se licno uverim. Navodim sledeci slucaj. Drugog dana Uskrsa o. g.
14. aprila (1941) u zelji da odrzim sto konkretnije odnose sa
politickom vlascu, s jedne strane, a da se uverim kako se na
pravoslavlje i pravoslavce gleda, s druge strane, obratio sam se mesnom
"Ustaskom taboru" s molbom da mi se dozvoli tradicionalno provodenje
litije kroz mesto Jasenovac do mesnog groblja, gde bi prema postojecem
tamo obicaju imali da se izvrse mali pomeni sa prelivanjem grobova
umrlim mojih parohijana, a vec prema zeljama njihove rodbine.
Tabornik, medutim, tamosnji, u nedoumici sta da ucini, obratio se
"Ustaskom stozeru" u Novskoj za savet po ovom pitanju. Ne mogavsi da
sacekam odgovor, morao sam da odpocnem sv. liturgiju, ostavivsi u
duznost crkvenom tutoru da primi odgovor te da me blagovremeno
obavijesti. I odgovor je stigao, ali ne po tutoru pismeno, kako sam ja
to zamisljao, nego na jedan uistinu blasfemican nacin. Za vreme
evharistijnog kanona usao je u crkvu punu naroda mesni tabornik, sa
sljemom na glavi i pripasanim revolverom, i uputio se pravo k meni u
oltar. Nisam uopce toga casa mogao sa njime da razgovaram, nego sam
mu dao znak da saceka dok ne produ ovi najsvetiji momenti svete
liturgije. Tek posle "I spodobi nas Vladiko..." za vreme citanja
"Ocenasa..." saopstio mi je da litiju ne smem i ne mogu voditi iz
visih razloga, o cemu sam po zaamvonoj molitvi obavestio moje
parohijane, koji su jedva pribrani od uzbudenja, primili ovo sa
velikim zaljenjem. Stav (ustasa) prema svetoj Crkvi ovog momenta bio
mi je ocito jasan.

Odmah iza ovog slucaja sledilo je niz drugih najstrozijih zakonskih
odredaba, prema kojima je, na primer, najstrozije zabranjena svaka
dalja upotreba cirilice, te da se maticne knjige kao i celokupna
crkvena administracija ima voditi samo latinicom. Kasnije, da svi
pravoslavci imaju podneti molbe za prelaz u katolicanstvo, i druge
slicne.

Dana 12/25. aprila tek. god. (1941) uvece oko 22 casa usli su tri
ustase u moje dvoriste, stali pod kuhinjski prozor i naglo me pozvali
da otvorim. Otvorio sam prozor i iz mraka video sam u sebe uperene dve
puscane cevi. Upitan, ko se ovog momenta nalazi kod mene, odgovorio
sam: niko. U kuhinji se, medutim, nalazila moja majka i supruga, dok
su deca vec bila pospala. Pozvali su ponovo da otvorim vrata da bi se
uverili u istinitost moga odgovora. Kada sam otvorio, oni su pregledali
sva odelenja, te stvarno ne nasavsi nikoga stranog, sem nas ukucana,
upitali su: kakav se sada medu nama vodio razgovor. Odgovorio sam: o
sasma beznacajnim stvarima, sto su oni odobrili, jer su verovatno sve
pod prozorom duze vremena slusali. Tada su mi saopstili da se od tog
dana u mojoj kuci ne smeju voditi nikakvi vazni razgovori, kao recimo
u propaloj Jugoslaviji, nasto sam odgovorio da to ni ranije nije
cinjeno pa da nece ni u buduce. No, ovim se ipak htelo jedno. Pre
toga u moju kucu dolazile su mesne devojcice, svrsene ucenice
osnovne skole, koje sam ja u dva glasa obucavao u crkvenom pojanju.
Namera je, dakle, bila prozirna, kao sto sam to docnije saznao, da me
se te veceri zajedno sa devojcicama baci u zatvore, devojcice bi
docnije bile pustene, a ja kao "opasan" bio otpravljen u neki
konc-logor.

Dva dana posle ovog slucaja, tragajuci po mestu za oruzjem, usli su
u moj stan pet ustasa sa dva njemacka vojnika pozivajuci me da
predam oruzje u koliko ga imam. Tom prilikom sam izjavio da oruzje
nikada u svojoj kuci nisam imao, da ga sad nemam, te da ga ne zelim
ni imati, jer sam ja svestenik cije je oruzje krst casni i blaga
rec. Posle kratkog pretresa uverili su se u istinitost mojih reci, a
onda mi naredili da odmah skinem i predam u opstinu slike, istorijske:
"Prodor na Dobrom Polju" i "Povlacenje kroz Albaniju", koje su visile
u mojoj trpezariji. Uz to su ustase zahtevali da i moju slavsku ikonu
sv. Cetvorodnevnog Lazara, takode predam, sto njemacki vojnici nisu
dozvolili, rekavsi da je to ikona i kao takva da mora da ostane u
kuci. Istorijske slike odmah sam predao, a onda se preslo u
kancelariju parohijske uprave. Prvo je zapecacena moja licna
biblioteka, koja se nalazila u jednom ormaru, a onda i parohijska
biblioteka, cija je vrednost danas najskromnije receno bar 50.000
dinara. Pecacenju ovih biblioteka protivili su se i njemacki
vojnici, govoreci sa tumacem da je to nepotrebno, jer da sam ja
svestenik te da je potrebno da imam pri ruci biblioteku radi sastava
propovedi, te svoje vlastite naobrazbe. Upitan od njih, njemackih
vojnika, da li imam protiv ovoga pecacenja sto, odgovorio sam da
nemam, i ormari su zapecaceni. No, kada su ustase hteli da zapecate
i orman sa parohijskom arhivom i maticama, njemacki vojnici su se ovom
odlucno usprotivili, tako da je taj orman ostao otpecacen i time bio
omogucen dalji rad parohijske uprave. Prozreo sam i ovog puta zelju
ustasa, da mi se i na ovaj nacin onemoguci daljni rad.

Nekoliko dana iza ovoga umro je u Zagrebu nas bivsi, ugledni
mestanin, trgovac, veliki dobrotvor "Privrednika", a najveci
dobrotvor samog mesta Jasenovca. Ta njegova dobrota ogledala se je
svake godine o prazniku Vrbice, kad je on slao po 10.000 dinara da se
iz tog novca zaodenu sirota deca. I tom prilikom odevana su ne samo
pravoslavna nego ravnomerno i katolicka deca. Sem toga, malo ko od
mestana da nije imao velike pomoci od ovog coveka, a narocito
Crkvena opstina i crkva Jasenovacka, pri kojoj je on podigao vecim
delom o svom trosku "Srpski dom", u kome su bile koncentrisane sve
kulturne i humane ustanove naseg mesta. Taj dobrotvor zvao se Lazar
Bacic, a bio je dugogodisnji predsednik nase crkvene opstine.
Njegov sinovac Ozren Bacic, industrijalac i sadasnji predsednik
Crkvene opstine, u sporazumu sa mnom dao je, u znak zalosti izvjesiti
na crkvu crnu zastavu. Zastava je izvesena vec dockan uvece, jer tog
dana zvonar nije bio kod kuce. Iste noci, tacno u 12 i 15 casova,
odjeknuli su udarci po mojim prozorima, i onda se culo nekoliko
povika: "Pope, ustaj pope". Ustao sam, otvorio prozor i video cetiri
ustase koje su me odmah upitali: ko je izvesio crnu zastavu na crkvi i
zbog cega? Ja sam im tada obrazlozio stvar, no kada su saslusali,
odgovorili su da je ma za koga drugog neka visi, ali posto je za Lazu
Bacica, to neka odmah idem na toranj da je skinem. Ja sam ovo odbio,
bojeci se sastanka sa njima, nego sam odgovorio da ce zastava rano
izjutra biti skinuta. Ne mogavsi drukcije rijesiti ovo pitanje,
uputio sam ih starom zvonaru, za koga sam bio manje-vise siguran da mu
se nece nista hrdavo desiti, pa neka on skine zastavu. To su i
ucinili, zvonar je nocu odmah skinuo zastavu, a prema njihovom
zahtevu morao je odmah da odnese Srpsku zastavu sa ognjilima (crkvenu),
u opstinu, gde je, kako sam kasnije cuo spaljena. Sad mi je vec
sasma jasno bilo da me se zeli uhvatiti u klopku bilo na koji nacin.
To mi je cak bilo indirektno i javljeno, te preko dana nisam nikuda
izlazio, a nocu sam se krio na skrovitim mestima kako ne bih ni kriv
ni duzan besciljno izgubio glavu.

To je trajalo oko 20 dana, kada sam doznao da mi je prvi saparoh i
drug, pocivsi jerej Zjalic Slavko, uhapsen, navodno kao
antidrzavni covek, te da ce biti u najskorijem vremenu maknut. Ne
mogavsi vise da izdrzim ovakvu torturu sebe i svojih, resio sam da
konacno ispitam sta se misli sa mnom i mojom porodicom. U tu svrhu
nasao sam coveka koji je naoko dobro stajao sa tabornikom, te me je
ovaj blagovremeno obavijestio da se cim pre sklonim, jer da mi predi
neodlozna opasnost.

Tih dana dosla je k meni moja sestra koja inace stalno zivi u
Beogradu, a cija su deca bila dosla k meni jos posle bombardovanja
Beograda. Otisao sam sa njome u ustaski tabor da joj potvrdim dolazak
i povratak, a ujedno posto imade troje male dece, molio sam da mi daju
"propusnicu" da bi ju ispratio do Zemuna, da bih tamo svrsio nesto
svoga posla, te da bih se treceg dana vratio. Tu mi rekose da oni
nemaju potrebne formulare, nego da ce dozvoliti mome bratu neka ode u
stozer u Novsku te neka tamo potrazi potrebnu propusnicu. Brat je
otisao, ali se vratio bez rezultata. Iste veceri sam doznao da cu
sutradan biti uhapsen. Ne hoteci to da dozivim nevin, spremio sam se
iste veceri sa sestrom, njezinom decom, mojom decom i suprugom i
krenuo u pravcu Beograda, prepustajuci se u ruke Bozije. I Gospodu
neka je slava, ja sam sa porodicom, iako okrnjenom, ipak srecno stigao
zeljenom cilju.

Treceg dana stigao je i moj brat, bogoslov XX godine, takode srecno
umakavsi. Jos sa vrata mi je saopstio da sam sledeceg jutra bio
trazen. Te, naime, noci kada sam ja otputovao ubijen je moj saparoh i
drug Zjalic Slavko, natovaren sa jos petoricom ljudi, doveden u
Jasenovac i bacen u Savu. Toj sudbini ni ja ne bih umakao da nisam
otputovao na vreme. Napominjem, da je bas tih dana stiglo strogo
naredenje da svi pravoslavci imaju odmah podneti molbe za prelaz,
odnosno prijem, u rimokatolicku vjeru, uz opomenu da ce oni koji ovo
odbiju iskusiti najteze kazne. Prestala je, dakle svaka potreba za
svestenstvom nasim tamo, te sam u sporazumu sa clanovima
Crkveno-opstinskog savjeta i odbora morao ovo uciniti, jer ponavljam,
izgubio bih glavu. Bez ikakva cilja, a cisto zbog sadizma nasilnika.

Odmah po uspostavi Nezavisne drzave Hrvatske pozvano je sve
stanovnistvo da imade predati vlastima oruzje, kako vojno tako i
civilno, sto je bez odlaganja cinjeno. U gomilama donoseno je
oruzje i municija, vojna sprema i ostalo i predavano ustaskom taboru.
Kada je vec bilo sakupljeno sve, pocelo se je naredivati ljudima da
donose i oruzje koje oni uopste nisu imali. Iz tog razloga bio je
pohapsen veliki broj ljudi iz mesta (Jasenovca) i okoline, tako da je
bilo slucajeva kada su i po 70 ljudi bili zatvoreni u zatvor, cija je
povrsina iznosila svega 23 metra kvadratna, i to po nekoliko dana bez
hrane i vode, iznudavajuci od njih, kad vec nemaju trazeno oruzje,
izvesne sume novca, koje su se kretale izmedu 500 i 30.000 (hiljada)
dinara. Ljudi su u pocetku placali, a kad je nestalo novca pocela su
da stizu ucenjivacka pisma sa pretnjama da ce svaki biti ubijen ko
se ne odazove nalogu izlozenom u ovakvom ucenjivackom pismu. Ne
mogavsi novcano odgovoriti, otpocela su zaista ubistva. Drugog dana
Duhova (2. juna 41.) ubijen je sekretar nase crkvene opstine, inace
ugledan gradanin i bivsi dugogodisnji opcinski beleznik - moj
krsteni kum Kelic Lazar, sa 70-dvogodisnjim Grujicic Ðurom,
takode videnijim mestaninom, i jos trojicom uglednijih ljudi. Te
noci ubijeni su i baceni u Savu, a nakon dva dana isplovili su na
povrsinu reke u blizini samog Jasenovca. Ovo su videli ljudi koji su
prolazili u svoja polja na rad, obavestili njihove porodice, ali ove ih
nisu smele sahraniti, pa cak ni odati ma kakva znaka zalosti, nego im
je receno da imaju o svemu cutati, nositi haljine svetle boje, pa
cak u vecini slucajeva crvene boje. Kasnije sam saznao da je u ovoj
grupi trebao biti smaknut i predsednik Crkvene opcine i jos neki
videniji ljudi, koji su blagovremeno napustili svoje imanje i bez
icega pobegli ovamu u Srbiju.

Velikom zauzimljivoscu i zivom akcijom poc(ivseg) jereja Zjalica
bila je sagradena u Novskoj nova pravoslavna crkva, koja jos nije
bila osvecena. Da bi se na taj nacin ispoljila mrznja prema svetom
pravoslavlju bilo je naredeno da se ova crkva potpuno razrusi, a
materijal raznese pojedincima Hrvatima za njihove potrebe. Na ovom
mucnom i bogomrskom poslu morali su raditi svi pravoslavni stanovnici
mesta Novske, pa cak i oni pravoslavci koji bi se tog dana slucajno
tamo nasli, pa bilo odakle oni bili.

Uz to sam imao prilike videti strasne prizore na reci Savi, kojom su u
masama plovili ubijeni ljudi, zene, pa i deca povezani jedno za drugo.
Video sam tri svestenika vec u stadiju raspadanja, i to dvojicu sa
crvenim i jednog sa plavim pojasom, vezane zicom jedan za drugog, dok
je najmladem bio zaboden kroz pojas u trbuh stap sa hrvatskom
zastavicom na kojoj je pisalo: "Voda puta". - Mislilo se voda puta za
Beograd. Slicnih slucajeva bilo je bezbroj. Prvi les koji je
proplivao pokraj naseg mesta (Jasenovca) bio je, takode, kako
izgleda, les nekog od brace svestenika nasih, koji je nize sela
uhvacen i na bregu Save sahranjen. Vec u raspadanju, imao je s jedne
strane lepu plavu bradu, ali potpuno nag da ne mogu u svemu utvrditi da
je bio svestenik. Sutradan, medutim, izaslo je najstrozije
naredenje da ce svaki onaj ko uhvati ploveci les, u nameri da ga
sahrani, biti najstrozije kaznjen. Iz tog razloga bili su ponova
baceni u reku oni lesevi koji su u toku jutra bili privuceni (obali)
radi sahrane.

Susedna mesta preko Save u Bosni takode su tesko stradala, njihovi
svestenici kao taoci otpraceni su u kazneni zavod u St(aroj)
Gradisci ili "Crnu kucu" u Banja Luci, sa mnogim videnijim ljudima
Arhijerejski zamenik iz Pakraca, Stanojevic Jovan, sa jos dvojicom
svestenika, Landupom i Rajcevicem, sproveden je u logor u
Koprivnicu, odakle se nije vratio.

Izneo sam u bledoj slici sve ono sto je prethodilo mom odlasku (14.
juna 41.) uveren da ce Vase Preosvestenstvo, obzirom na izneseno
cinjenicno stanje, shvatiti i pravilno razumeti povod mom dolasku
ovamo, a podjedno predociti sebi onu strasnu sliku i stanje u kome se
nasa sveta Crkva i narod s onu stranu Save i Drine nalazi.

Cjelujuci svetu desnicu Vaseg Preosvestenstva, najponizniji

jerej Lazar J. Radovanovic s. r.

v. d. privr. paroha popovackog.

u Popovcu 8/21. jula 1941. g.

(kod Pozarevca)

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-45 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Iskaz pravoslavnog svestenika iz sela Ustice

kod JASENOVCA, Andreja Jakovljeva, proteranog od ustasa 8. jula 41.
preko logora Capraga u Srbiju, dat pismeno 7. avgusta 41. (original u
Arhivi Sv. Sinoda, Zbirka Komisije Sv. Sinoda... 1941-44).
Neobjavljivan do sada sadrzi svedocenje ocevidaca o progonu Srba iz
sela Ustice pred otvaranje Jasenovackog logora.

ARHIJEREJSKOM NAMESNISTVU

VELIKO GRADISTE

U smislu akta SVETOG SINODA br. 560/41 god., naredenja Arhijerejske
vlasti br. 900/41, i akta Arhijerejskog namesnistva br. 830/41, cast
mi je uctivo podneti sledeci izvestaj:

Jasenovacki paroh Radovanovic otisao je na tri nedelje pre pocetka
gonjenja svestenika, tako da je parohija Jasenovacka bila bez
svestenika i ja sam tamo preuzeo duznost. Hrvatima je bilo krivo sto
nema paroha i sto dolazi paroh Usticki da obavlja parohijske
poslove. Drugog dana dosli su ustase i rekli mi da ja ne smem to
raditi, ali ja sam ipak i dalje obavljao duznost dok me nisu uhapsili.

Moji parohijani dolazili su i trazili od mene uputstva. U selu
(Ustice) je nastao veliki strah, jer su ustase ulazeci u kuce
(Srba), vredali ih i oduzimali od seljaka kukuruz i druge namirnice.
Vecinu su pohvatali i odveli u opstinu, gde su bili zatvoreni po
nekoliko dana, a potom su neke poubijali. Strah je bio sve veci i
veci, neki parohijani su predavali molbe opstinama, da budu primljeni
u rimokatolicku veru, te da ih ne teraju sa svojih ognjista, posto
se bilo culo, da ce one koji ne budu primili rimokatolicku veru
progoniti iz sela.

Ljudi su begali iz kuca spavali u polju i sumi. Selo (Ustice) je
potpuno opustelo. Medutim, svake nedelje i praznika bila je sluzba
Bozija i zvuk zvona ljutio je Hrvate.

8. jula 1941. godine u 1 sat posle ponoci dosli su u parohijski dom:
2 zandarma, 2 ustase, 1 tabornik i 1 cinovnik iz Okruznog ureda iz
Novske, i rekli mi da sam, po naredbi okruznog nacelnika, sa zenom
uhapsen. Svi su usli u kucu i postali potpuni gospodari svega. Uzeli
su sve sto je bilo u kuci i poneli kolima koja su sa njima dosla.
Oduzeli su mi i ulozenu knjizicu Postanske stedionice Crkvene
opstine na svotu 3.700 din. Ja sam se tome protivio, ali su poceli da
vicu na mene i dalje su rekli da cu dobiti vecu kaznu. Kada su
izneli sve iz kuce, ustase su sa cinovnikom zapecatili stan, a nama
su rekli da se vise ne smemo vracati ne samo u svoj stan nego ni u
parohiju.

Kada su nas prevozili preko Save za Jasenovac, jedan od ustasa prisao
mi je i rekao da je dobro vreme za kupanje, a zena me je drzala za
ruku. Zatim smo dosli u Jasenovac i smesteni smo u kucu ratarske
omladine, gde smo bili 3 dana, pod strogim nadzorom zandarma sa
puskama. Ujutru dosli su: cinovnik iz Novske iz Okruznog ureda,
tabornik, 2 ustase i 2 zandarma i rekli da se svucemo i poceli da
nas pretresaju. Uzeli su sve sto smo imali kod sebe. Posle toga su nam
kazali da odlazimo vecernjim vozom u logor Caprag. Tamo smo bili
nekoliko dana. Dosao je hrvatskim oficir i rekao nam da nas izbacuje
iz logora. Moji protesti nisu nista pomagali i nas su izbacili iz
logora. Mi smo tada posli pesice do Siska, a od Siska vozom do
Zagreba. Dok smo putovali iz Siska, jedan ustasa narocito me je
pljunuo, nazvavsi me vlaskim popom, i da sve popove treba poubijati.
U Zagrebu sam pomocu dobrih ljudi dobio propusnicu za Beograd. Na putu
za Beograd, dok su nam kontrolisali pasose, jedan od ustasa hteo je
da me izbaci iz voza, ali veliki plac i molbe moje zene zadrzale su
ga od toga, te me je samo gurnuo i ja sam pao i razbio nos. Tako se
zavrsilo moje putovanje. Ali Bog je milostiv i produzio mi je zivot.
"Blazeni izgnani pravdi radi, jako tjeh jest carstvo nebesnoje".

Uctiv, Protojerej Andrej Jakovljev, s. r.

paroh Usticki Pakracke eparhije,

a sada pomocnik staresine crkve

u Velikom Gradistu

7. avgusta 1941. godine

Veliko Gradiste (kod Golupca)

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "VELIKOMUCENICKI
JASENOVAC")
Svedocenje katihete Milana Radeke iz Karlovca
o likvidiranju, prekrstavanju i odvodenja u logore Srba u Karlovcu
1941. godine

ISKAZ MILANA RADEKE, katihete iz Karlovca

Karlovac, 1941. godine:
Broj Srba u gradu i srezu Karlovac

U Karlovackom srezu ima Srba gotovo jedino u gradu Karlovcu. U
vanjskim opcinama bio je samo po neki drzavni sluzbenik (zandarm i
zeljeznicar). jedino u Dugoj Resi, gde je velika fabrika, bilo je oko
200 srpskih dusa. Kako je prema navodima karlovackog paroha, prote
Mihajla Medakovica, 1939. godine bilo u Karlovcu 2.177, moze se
racunati da je u citavom srezu bilo najvise 2.500 Srba. Od toga je
bio veliki broj prolaznog elementa, narocito vojnih lica (oficira i
podoficira s porodicama) i zeljeznicara, pa se broj stalnog srpskog
stanovnistva u Karlovcu moze racunati izmedu 1.200 i 1.500 dusa
(...)
Ustaske mere prema uhapsenim Srbima

22. aprila (1941) iza povratka u zatvor, sudija Gromes saslusao je
jos nesaslusane prote Mihajla Medakovica i Milana Radeku. Milanu
Radeki je kod hapsenja 16. aprila bilo receno, da je uzet za taoca
zbog onoga sto se dogada u Bosni i na jugu, jer je navodno nadbiskup
Saric zaklan i skopski biskup Cikada ubijen. Sada 22. aprila, nije
bilo vise o tome ni govora, nego je saslusanje vrseno o tome, je li
uhapsenik cetnik. Na to su, izgleda, sve ustaske vlasti polagale
najvecu paznju. Profesoru Milanu Radeki kazao je kod saslusanja
sudija Gromes: "Izvolite u zapisnik staviti u svoju odbranu, sve sto
god zelite, jer ja zelim isto tako kao i vi da se sve ovo dobro
svrsi". Zapisnik je imao svega pola strane, jer nije bilo nikakve
optuzbe pa ni odbrane.

24. aprila (1941) saznali smo, preko poverljivih ustaskih omladinaca,
da ce nas razmestiti prema tezini optuzbe. Jedini su odvedeni u
okruzni sud, drugi u sreski sud, a jedni u policiju. Neki su pusteni,
kao prota Mihajlo Medakovic i obucar Dimitrije Dimic. Prof. Milan
Radeka je prebacen u okruzni sud, a odatle 26. aprila (1941) posebnim
vagonom u Zagreb, zajedno sa Markom Sabljicem, Milanom Kozomaricem,
te dr. Nikolom Bidovincem i ing. Ivom Goldstajnom (Jevrejinom).
Blagodareci srecnoj slucajnosti, kasnom dolasku u Zagreb subotom
uvece, navedeni su smesteni u celiju polic. zatvora u Petrinjskoj
ulici, soba broj 15 na XX spratu, a da nisu prije prosli kroz, ili
otpremljeni u logore - Kerestinac kod Zagreba ili "Danica" kod
Koprivnice.

U sobi 15/XX (5 h 8 m) bilo je katkada do 50 osoba, ali bilo je
jednakih soba, redovno sa 12 osoba, u kojima je bilo i po 80 do 100
lica.

27. aprila (1941) su dopremljeni Karlovcani fotografisani i
daktiloskopirani.

Posle sest nedelja, 6. juna (1941) su otpremljeni u logor "Danicu" kod
Koprivnice svi osim Marka Sabljica, koji je vec ranije zbog cira na
zelucu otpremljen u bolnicu, ali u julu iz bolnice u Liku (=Jadovno).

U logoru "Danici" bilo je svega preko 30 Karlovcana od 3.200 ljudi. Od
30. juna (1941) dalje otpremani su zatocenici u pet transporta u Liku:
30. juna, 4. jula, 9. jula, 14. jula, 18. jula. Otpremljeno je svega
oko 2.500 ljudi. Spaslo ih se svega nekoliko iz poslednjeg transporta,
na pr. trgovac Vasiljevic iz Tuzle, koji se sada nalazi u Beogradu.

Milan Radeka je 13. jula odveden iz logora sa jos nekim svestenicima
i otpremljen u Caprag 15. jula, gde je nasao svoju porodicu: zenu i
troje dece. Iz Capraga su 1. avgusta prebaceni po spisku transportom u
Beograd. Sva imovina ostala im je u NDH.
Prvi ustaski zlocin u Karlovcu

Uoci Ðurdevdana, 5. maja 1941. odveden je uvece iz svoje kuce
voda samostalnih demokrata i poznati branitelj i zastitnik Hrvata
(!), advokat Dr Milan Vujcic, rodom iz Grad... kod Petrinje. Njegov
iznakazeni les naden je par dana kasnije u sumi kraj sela Recice
kod Karlovca. S njime je ubijen i aktivni kapetan, Karlovcanin
Janjanin Gojko. Janjanin je navodno ubijen iz osvete, zato sto je u
vojsci strogo postupao. Otac Janjanina Gojka-Mihajlo, penzionisani
profesor, zivi u Karlovcu, a brat Vojin sluzi kao oficir u Srbiji.

Smrt Vujciceva nije objasnjena. Da li je ubijen za to da se Srbima
pokaze sta ih ceka od Hrvata, koji ovako uzvracaju svom najvecem
prijatelju, ili je ubijen kao advokat, da bi jedan od najuglednijih
karlovackih ustasa rijesio pitanje svojih menickih dugova! Da je
Vujcic nesto o tom slutio, vidi se po tome sto je kazao svojoj
zeni: "Videces, mene ce samo jednoga dana nestati". Njegova supruga
potkala je ovu stvar preko svoga ujka Bore Blaskovica, nekad
predsednika Hrvatskog kluba u Beogradu, sada generala hrvatske vojske.

Slican slucaj s pogibijom samostalnih demokrata jeste bio i sa
advokatom iz Gospica dr. Bogdanom Brujicem.

2/3 juna 1941. bili su u zagrebackoj policiji kao uhapsenici
karlovacki daci - ustase Aleksandar Stjepanov Santic, Gombac
(Ivanov) Ostarcevic, dak uciteljske skole, Avgustinovic i Kroupa.
Svi navedeni i navodni ucesnici i ubice dr. Milana Vujcica odmah su
iz celija izvedeni i internirani u polic. zgradi, upola slobodni, a
uskoro i pusteni, nagradeni namestenjima, stipendijama, maturama i
polozajima u ustaskim redovima. To se moglo videti i procitati u
"Hrvatskim novinama" (ustaski list).
Progoni Srba

Kakvo je stanje Srba u Karlovcu bilo u junu 1941. dovoljno svedoci
poruka oca Milana Radeke svom sinu u logor "Danicu". On misli, a i
prijatelji porucuju, da je jos uvek bolje da sjedi u logoru, nego li
da se nalazi na slobodi u Karlovcu. - A dotle je bilo ubijeno svega 5
Srba u Karlovcu. - U isto je vreme tabornik Mane Vilovic izjavio da su
karlovacke ustase prekoreli iz Zagreba, da su preblagi u poredbi sa
ostalim hrvatskim gradovima.

Karlovac je, izgleda, ustaskoj emigraciji bio pruzio malo clanova:
Ivic iz sreza i neki Klaric (ne profesor) iz grada.

Oko 20. jula, nekako u najvecem jeku transportovanja Srba u Liku,
pohapseno je nekoliko desetina, navodno oko 50 do 60 Srba, neki
pohvatani i na povratku s kupanja, i svi onako kako su uhapseni odmah
u vece otpremljeni u Gospic. Jedan od pratilaca, jedan od brace
Blasan, pricao je posle sa uzasom, da su mu u Gospicu rekli, kad se
zanimao za sudbinu svojih sugradana, znalaca, pa i drugova, da ce svi
u Velebit "gnojiti bukve"! Oni su svi, kao i ostali dovedeni, stvarno i
odvedeni prema Velebitu, privezani zicom uz kolac. Odvedeni Dragan
Cortak, diplomirani pravnik, ima brata Veljka u Srbiji, poreskog
cinovnika; odvedeni Predrag Pejic ima majku u Karlovcu a 3 brata u
Srbiji; odvedeni Milenko Mihic, ucenik VII r. gimnazije, ima majku u
Beogradu; oni bi o ovoj stvari vise znali, jer su gotovo svi tada jos
bili u Karlovcu. Cortak Velja zivi u Srbiji kao poreski cinovnik; Dr
Bosko Pejic advokat je u Beogradu, a i Sofija Mihic, rod. Lolic,
zivi u Beogradu.
Likvidacija Srpstva u Karlovcu

Usled straha, koji je zavladao na glasove o uzasnim postupcima prema
Srbima, nastao je u Karlovcu, kao i po ostalim krajevima u NDH, pokret
za "pokret", kako vele seljaci, tj. za prelaz u rimo-katolicku veru.
Oko 300 dusa je preslo. Karlovacki (Dubrovacki) rimo-katolicki
zupnik Mirko Veslaj, obavio je taj prelaz sa dosta obzirnosti, dok su
oni koje su primali franjevci - unutrasnjost grada - imali da izdrze
dosta muke oko pripremanja i prelazenja. Ovo navodim prema pricanju
udove Stanka Lovrica, koja je sada u Samosu u Banatu.

Medutim, tim prelazom nisu se karlovacki Srbi spasli od stradanja.
Sad su ih poceli goniti bilo za odmazdu, kada neki ustasa pogine u
borbama na Kordunu, bilo kao nabedene komuniste. Tako je oko 20.
novembra 1941. povodom ubistva dva ustase od strane cetnika u samom
gradu odvedeno; vele, od 120 do 283 Srba - Karlovcana u Jasenovac, i
niko se od njih nije vratio. Tom prilikom su odvedeni trgovci braca
Milutin i Stanko Lovric, njihova dva trgovacka pomocnika, advokatski
solicatitor Danilo Mileusnic i drugi. Zet spomenutog Milutina Lovrica
zivi sa cetvoro dece u Samosu u Banatu.

Tako je krajem 1941. Srpstvo u Karlovcu sasvim likvidirano. Koliko se
cuje, u Karlovcu je ostavljeno na miru nesto staraca, a ostali su
presli u rimo-katolicku veru.

Medu onima koji su presli na katolicku veru navodim: dr Gaju
Petrovica, predsednika crkvene opcine, i porodicu pok. katihete Vase
Banjanina, ciji sin Bogdan zivi u Beogradu, a izbegao je iz Zagreba.
Postradali i preostali Srbi

Od 2.500 Srba karlovackog sreza zateklo se 6. aprila (1941.) u
Karlovcu manje od 2.000. Od toga je pobijeno u 1941. godini najmanje
250 do 300 Srba, bilo u grupama, bilo pojedinacno. U Srbiju je izbeglo
nekoliko stotina. Nesto se razbezalo po srbskim selima u NDH. U
Karlovcu svakako ima jos koja stotina Srba, nesto mozda jos i
pravoslavnih, a vecina onih koji su presli na rimo-katolicku veru,
muskih odraslih gotovo da i nema, nego sve starci, zene i deca.

U godini 1942. neki od njih su gonjeni kao nabedeni levicari, ali
kako nema Srba, sad se gone i Hrvati.

MILAN RADEKA, s. r.

(Objavio A. Miletic, "Koncentracioni logor Jasenovac", knj. 3, str.
149-152)
Svedocenje o stradanju Srba Banja Luke i okoline

Iskaz izbeglog svestenika ÐORÐA V. RADICA,

paroha Drugovickog iz Eparhije Banjalucke, dat

pravoslavnom Episkopu Timocke eparhije, 9. IH 1941.

Prema razvoju politickih prilika u Hrvatskoj drzavi, a napose u
Vrbaskoj banovini, i iz pisanja ondasnje stampe, moglo se zakljuciti
da ce u odnosu prema Pravoslavnoj crkvi i njenom svestenstvu biti
preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te drzave, u Banja Luci je
uhapsen episkop Platon i protojerej gradiski Dusan Subotic, koji su
nakon nekoliko dana i ubijeni u selu Vrbanji, sreza Banjaluckog, i
baceni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su necujno i
sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojnickom groblju u Banja
Luci, sa krstom bez ikakvog natpisa, a prota Subotic u selu Vrbanji.
Stap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 km. gde su ga
uhvatili ribari i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavsi za taj
stap da se nalazi u jednom od sela moje parohije, odem da ga potrazim
i nadem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista
poc(ivseg) Episkopa, jer na njemu pise: "Platonu, vikarnom episkopu
Moravickom - dr Voja Janjic, ministar vera u penziji". Stap sam
ostavio kod seljaka Dusana Vrancica, selo Milosavun, srez Prnjavor,
Vrbaska banovina. Posle ovoga dogadaja nastalo je hapsenje
svestenika u celoj eparhiji (Banjaluckoj), ali su posle (neki)
pustani. Medu uhapsenim nalazi se i paroh ljubijski prota Zivko
Danilovic, koga su takode Hrvati ubili.

Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je Stozernik za bivsu Vrbasku
banovinu "Povjerenistvo za Pravoslavnu crkvu eparhije Banjalucke" i
za poverenika imenovao je paroha banjaluckog protu Dusana Mackica.
Ovo je pokusao Stozernik nametnuti episkopu Platonu, koji je kao
Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske drzave, ali se on
(Platon) tome usprotivio i u jednom zaista muzevnom odgovoru,
konciznom i sazetom, stavio do znanja Stozerniku da on kao arhijerej
Pravoslavne crkve nece i ne moze (to) usvojiti. Odbio je da potpise
dekret o imenovanju poverenika, koji mu je Stozernik poslao, i
odgovorio: "Kao duhovni strazar bdicu na duhovnoj strazi moje pastve
i napusticu svoju duznost samo onda kada me na to prisili jaca sila,
protiv koje sam nemocan". I takav ga je stav stao zivota. Posle toga
Stozernik je penzionisao i dvojicu clanova E.C.S. = Eparhijskog
crkvenog suda), crkvenog tuzioca i sekretara E.C.S., koji takode nisu
hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata
naredba da se pravoslavna vera ima nazvati "grko-istocna", a vernici
"grko-istocnjaci", a oko 3. maja 1941. izasla je zabrana da se ne
smiju odrzavati crkveni zborovi "grko-istocne" crkve. Uoci Vidovdana
velika vecina svestenika je pohapsena i drzani su kao taoci koji bi
bili poubijani da se desio kakav bilo pokret Srba protivu zavedenog
stanja, a cega su se Hrvati narocito bojali, te su bile zavedene
narocite mere bezbednosti, a prenesen je glas da ce mnogi Srbi oko
Vidovdana biti poubijani. Usled takvih glasina, svi muskarci u mojoj
okolini, tj. od Banja Luke prema Prnjavoru, nisu te noci spavali kod
kuce, pa su se nalazili u sumama i poljima sakriveni. Pronosili su se
glasovi da ce srpske crkve biti zatvorene i zapecacene, ali se u to
nije moglo poverovati jer je u to vreme izasla naredba Poglavnika,
koja je obecavala snosljivije stanje, te je izgledalo da neizvesnost
izmice i da ce nastati nekakav pravni poredak, koji je od strane Srba
i prizeljkivan.

U ovim teskim vremenima po pravoslavnu crkvu i Srbski narod u
Hrvatskoj drzavi narod se okupljao oko crkve. Crkve su uvek bile pune,
a narod se usrdno Bogu molio, jer mu je crkva ostala kao jedina nada i
utociste gde ce cuti pravu i istinsku rec bodrenja i jedino mesto
za slobodan sastanak. Narod je posle bogosluzenja i propovedi
napustao crkvu ozbiljna lica i uplakanih ociju, predosecajuci
valjda da je blizu rastanak od crkve i svojih svestenika, koji je
uistinu brzo i dosao.

U zoru na Petrov dan 12. jula 1941, buduci da sam nocio u selu,
stize glas da su po me dosli zandari, a nisam se stigao ni obuci,
vec su pred kucom bili zandari, i cim sam iz kuce izisao,
proglasise me uhapsenim. Dosavsi kuci zatekao sam i tamo oko deset
zandara i ustaskih poverenika, koji mi saopstise da imam na
raspolozenju 30 minuta da spremim najpotrebnije stvari. To sam i
ucinio, a u kuci su ostali zandari i ustase i nekakva komisija za
popis i procenu stvari i imetka. Dok su zenu, dete i mene pod pratnjom
zandara sproveli autobusom u Banja Luku, odatle u Caprag -
iseljenicki logor svestenicki. U logoru sam proveo 23 dana. Iz
logora Caprag prebacen sam 4. avgusta 1941. iseljenickim transportom
u Arandelovac. Iz Arandelovca, po rasporedu Nj. P. Mitropolita
Josifa, rasporeden sam u Eparhiju Timocku. Sada se nalazim, prema
resenju Pr. Episkopa Timockog br. 1710 od 12. VIII 1941, kao
pomocnik Arh. namesnika krajinskog u Salasu.

Ðorde V. Radic,

bivsi paroh Drugovicki,

namesnistvo Prnjavorsko,

Eparhija Banjalucka

U Salasu, 9. IX 1941.

(Arhiv Sv. Sinoda 1941-44 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Svedok stradanja na putu ka Jasenovcu
Svedocenje jeromonaha Teofila iz Sisatovca o stradanju Srba
kaludera iz Srema i 400 Srba, seljaka iz Bosne odvodenih u logore
NDH.

ZAPISNIK od 16. septembra 1941. god. sastavljen u

Komesarijatu za izbeglice u Beogradu

Nepozvan pristupio je CURCIN TEOFILO, kaluder-jeromonah u manastiru
Sisatovcu, star 29. godina, te iskazuje sledece:

Na 25. avgusta o. g. (1941) dosao je u manastir Sisatovac policiski
pristav dr Buntok Nikola sa zandarmima i uhapsio igumana Momcilovica
Rafaila, te kaludere Bozjakovic Dimitrija, Jojic Germana i mene.
Odmah smo bili sprovedeni u Sremsku Mitrovicu i pritvoreni u kaznioni.
Isti dan uvece bili smo sa jednim zandarmom otpraceni za Slavonsku
Pozegu, kamo smo stigli na 26. avgusta o. g. u 7,30 sati ujutro.

U Pleternici na zeleznickoj stanici uslo je u voz oko 12-15 ustasa,
koji su nas u vozu psovali i tukli. Igumanu Rafailu pocupali su bradu.
Tukli su nas cijelim putem do Slavonske Pozege i silili da pjevamo
cetnicku pjesmu, sto smo mi morali ciniti. kako mi nismo znali
cetnicke pjesme, to nas je jedan ustasa ucio i tukao ako nismo
odmah za njim pogodili.

Na zeleznickoj stanici u Slav. Pozegi cekali smo do 9 sati ujutro,
kada je dosao voz iz Slavonskog Broda i dovezao oko 400 uhapsenih
Srba seljaka iz srezova: Bosanski Brod i Derventa, koje su pratili
ustase. Medu ovim seljacima bilo ih je oko 20 koji su imali krvave i
razlupane glave. Ovih 20 seljaka, cim smo dosli u logor, otjerali su
na kamionu sa asovima i budacima u nepoznatom pravcu. Sigurno su odmah
ubijeni, jer ih mi vise nijesmo videli.

Na zeleznickoj stanici poredali su sve Srbe seljake u povorku od 4 po
4, a na celu povorke stavili su igumana Rafaila i nas tri kaludera.
Ispred nas vozili su se na jednom kamionu ustase, a kamion je stalno
pustao dim, a nas je pratilo oko 15 ustasa pjesice naoruzani sa
puskama. Tako smo u redu isli kroz grad.

Uz put od zeleznicke stanice do logora ustase koji su nas pratili
stalno su nas tukli kundacima, kako nas kaludere tako i seljake.
Iguman Rafailo, te kaluderi Dimitrije i German, kao i stariji seljaci
padali su po putu, a ustase su ih tada jos vise tukli kundacima i
cizmama, vicuci da ustanu. Ovaj se je prizor vise puta ponavljao.
Ustase su od nas jos zahtjevali da pjevamo crkvenu pjesmu "Svjati
Boze", te cetnicku "Spremte se, spremte, cetnici". Mi smo morali
pjevati. Tako smo dosli do logora koji se nalazi 2-3 km istocno od
grada Slavonske Pozege. Zaustavili su nas pred logorskom bolnicom.
Ovdje smo stajali citava 2 sata. A ustase su nas sve skupa citavo to
vrijeme nemilosrdno tukli kundacima, letvama, batinama i sa svim sto
je koji mogao naci ili zgrabiti u sake. Cupali su nam kose i brade.
Tamo su se nasle dve zene i jedno dijete, u ustaskom odijelu, koji
su nas takoder tukli sa batinama, te vikali: "Bizanti", "smrdljivi
cigani" i slicno. Ovakve i slicne psovke padale su prema nama i sa
strane gradana za vreme naseg prolaska kroz Slavonsku Pozegu.

Ovo zlostavljanje pred logorskom bolnicom gledao je medu inim i
Podzapovjednik logora, kojemu ne znam imena, a koji je srednjeg rasta,
punog okruglog lica, ceo izbrijan, a nosi naocale sa crnim okvirom, a
obucen je u ustasku uniformu.

Nakon sto su nas tako puna dva sata ustase tukli i zlostavljali,
naredili su nam da idemo u baraku i to trcecim korakom. Opet smo mi
svestenici bili na celu povorke, a seljaci iza nas. Iguman Rafailo,
izmrcvaren i isprebijan, tada je pao a ostali su trceci morali po
njemu gaziti. Kad smo dosli u baraku, ustase su nas razdelili u dva
reda i svaki red postavili na jednu stranu barake. Tada sam video
igumana Rafaila gde lezi u besvjesti na sred barake.

Po naredbi podzapovjednika nas cetvoricu svestenika odijelili su od
ostalih seljaka. Igumana Rafaila ja sam sa jednim ustasom prenio u
logorsku bolnicu, iz koje je poslije cetiri dana prenesen u gradsku
bolnicu, gdje je ustanovljeno da ima pet polomljenih rebara, osim toga
imao je na desnoj strani lica rane, a oko mu je bilo jako modro i
nateceno. U bolnici je zadrzan na lijecenju, ali je na 3. septembra
o. g. (1941) uslijed dobijenih ozlijeda umro.

U baraci su ustase nastavili da tuku seljake i to redom svakog
pojedinog udarajuci ih kundacima, stapovima, letvama i volovskim
zilama. Seljaci su strasno jaukali i zapomagali. Ustase su se pri
tom izmjenjivali, tako da su jedni tukli pa odlazili, a drugi dolazili
i nastavljali tuci. To je trajalo sve do 4 sata poslije podne.

Oko 4 sata poslije podne dosao je u baraku k nama podzapovjednik
straze i ja sam ga zamolio da nas svestenike odijeli od ovih seljaka.
On je moju molbu uvazio i uputio nas u logorsku kancelariju. Kad smo
izasli iz ove barake, culi smo u baraki strasan jauk seljaka. Mi smo
u kancelariji dali o sebi potrebne podatke. Tu su nam oduzeli sav novac
koliko smo kod sebe imali. Iguman Rafailo imao je kod sebe 1.000
dinara. Oduzeli su nam nadalje satove i lance, kisobrane i kozne
kapute, te namirnice koje smo imali kod sebe. Kaluder German dobio je
nazad kozni kaput a mi drugi nista. U Beogradu nam je uruceno svakom
po 500 dinara.

Izmedu 6 i 6,30 sati uvece istoga dana u baraci, u kojoj su bili
smesteni navedeni seljaci iz Bosne, culo se je pucanje iz masinske
puske i iz revolvera, te strasan jauk seljaka. Nama je bilo jasno da
su tada ovi seljaci u ovoj baraci ubijeni, sto je bila istina.
Sutradan su se ustase hvalili kako su pobili Srbe u baraci. Jedan
ustasa je meni kazao: "Sta mislite, majku im njihovu, mitraljez puca,
a oni vicu: "Zivjela Velika Srbija".

Sutradan na 27. avgusta o. g. (1941) iznosili su poubijane seljake iz
barake i tovarili u kamione, te odvozili izvan varosi. Tada je
ustanovljeno da je jedan od ovih seljaka ostao ziv - ranjen sa sedam
metaka. Jedan ustasa ga je zapitao, na koji nacin zeli da ga ubije,
a ovaj seljak mu je odgovorio da neka ga ubije kako god hoce. Tada ga
je ustasa bajonetom probo.

U logoru su se tada nalazili internirani seljaci Srbi iz sela Budimci i
Poganovci, sreza Nasice, a oni su ubijene seljake iz Bosne, po odredbi
ustasa, iz barake u kojoj su bili ubijeni, tovarili na kamione. Ovaj
pokolj dogodio se je u utorak, a prenos ljeseva trajao je sve do
nedelje zakljucno. U nedelju su ustase tjerale djevojke iz Budimaca i
Poganovaca, koje su takode bile zatvorene u ovom logoru, da peru
baraku od krvi pobijenih seljaka iz Bosne.

Svestenici koji su poslije nas dovedeni u logor, morali su ubijene
seljake naknadno polijevati krecom i navoziti na njih zemlju, a nas su
trojicu od toga oprostili ustase, jer smo bili bolesni od tuce i
zlostavljanja.

Tako je na 26. avgusta o. g. (1941.) u logoru u Slavonskoj Pozegi po
ustasama ubijeno najedanput oko 400 seljaka Srba, dovedenih iz srezova
Bosanski Brod i Derventa.

Ja sam 9. ovog meseca (septembra 1941.) sa transportom dopremljen u
Beograd.

Teofil Curcin, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Svedocenje o krugovima pakla oko Jasenovca
svestenika Ilije Jovanovica iz Stare Gradiske

Br. sluzbeno

Duboka, 24. VII 1941. god.

ARHIJEREJSKOM NAMESNIKU U KUCEVU

U vezi Vaseg akta... cast mi je dostaviti sledece podatke:

1) Ilija N. Jovanovic, svestenik, Eparhija pakracka, parohija
Staro-gradiska, pobegao (iz NDH) 15. juna 1941. godine.

2) Odmah posle potpune kapitulacije nase vojske i dolaska Njemacke
vojske, opste stanje po pravoslavno svestenstvo bilo je bar u
namesnistvu Novogradiskom, dosta snosljivo, ali nakon njihovog
odlaska, pocetkom juna meseca (1941), pocelo se sa progonjenjem i
maltretiranjem naseg svestenstva od strane ustasa, na cijem je
celu za Staru Gradisku poznati jos iz ranije zlikovac - zupnik
Ferdo Maretic.

Tako je za (dole) potpisanog svestenika bio odreden kucni zatvor i
samo uz dozvolu ustasa mogao sam obavljati najnuznije potrebe u
svojoj parohiji, tako isto i u parohiji Bosansko-Gradiskoj, koja je
mucenickom smrcu, uoci Ðurdevdana (6. maj), paroha i
arhijerejskog namjesnika Dusana Subotica ostala upraznjena.

To je i dalo povoda ustasama iz Stare Gradiske da u sporazumu sa
ustasama iz Bosanske Gradiske i mene na isti nacin uklone, kako bi
to srediste sa svojom velikom okolinom ostalo bez svestenika
(=srpskih pravoslavnih).

Odmah je zatim sledovalo moje otpustanje sa duznosti duhovnika pri
naznacenom zavodu u Staroj Gradisci, koju sam duznost od mojeg
postavljenja za paroha stalno vrsio. Ustase iz Stare Gradiske sa
ustasama iz Bosanske Gradiske imali su zajednicki sastanak 12. juna
na vece u glavnom ustaskom stanu, koji se nalazi kod zupnika, i na
tom sastanku doneli su presudu da se odvedem na obalu Save i ubijem,
kao sto je nedaleko od Stare Gradiske ubijen i svestenik Slavko
Zjalic sa 11 uglednih gradana njegove parohije, a potom svi baceni u
vodu Savu.

Posto je 13. juna 1941. godine bio drzavni praznik, proslava
rodendana Ante Pavelica, to je ubistvo odredeno za 14. juni na
vece, kada je i pomenuti svestenik ubijen. Te noci nisu me zatekli u
kuci, jer sam po nekom neobjasnjivom nagonu presao u Bosansku
Gradisku i tamo nocio, a iste veceri kad su saznali da sam negde u
Bos. Gradiski zanocio, odredili su da me sledece veceri odvedu.

Ali 15. juna posle podne obavesten sam, od jednog dobroga Muslimana iz
Bosanske Gradiske, o njihovoj paklenoj namjeri i istoga casa pobegao
sam, ostavivsi zenu i decu kod kuce.

Revoltirani sto sam uspeo pobeci, na naredenje zupnika moja supruga
morala je u najkracem vremenu napustiti stan, jer je, po njegovim
recima, isti postao vlasnistvo "Slobodne, nezavisne, katolicke
drzave Hrvatske".

Na drugo postavljeno pitanje "Velecasnog kolege": gde sam dobio
propusnicu za putovanje, jer se nisam javio kod njega u ustaskom stanu
za nju, kao ni u Novoj Gradisci, supruga je odgovorila da sam jos
ranije dobio propusnicu od Njemackih vlasti i da sam otisao u Boku
Kotorsku, jer sam tamo roden. Stoga molim da se moje ime drzi u
tajnosti.

Paroh Dubocki

Ilija Jovanovic, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda, 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija
Jevtica "VELIKOMUCENICKI JASENOVAC")
Zapis ocevidca o zlocinima nad pravoslavnim Srbima u NDH-aziji

(preplivavsi reku Krku, presao na italijansku okupacionu zonu, juna
41)

Udarci apokalipticke i haoticke danasnjice okomili su se i na
pravoslavno ziteljstvo Severne Dalmacije, poklonivsi jos jednu
tesku Golgotu, preko koje mora da prode. Sumrak Zapada srucio se na
svetlost Pravoslavlja misleci u svojoj kratkovidnosti i nezrelosti da
ce ga pobediti i potpuno iskoreniti. Deca zapadne kulture ustase
protiv Svetosavske i Lazarevske dece. Dogodi se jedno izmedu najvecih
cuda u istoriji covecanstva: U ime Hrista sluzilo se davolu; u ime
Hrista vrseni su najkrvaviji zlocini. Oni koji sluzise Hristu,
najveci krvnici postase. Krv pravoslavnih sinova, suze i crnina
bezbrojnih majki, brace i sestara, vecinom je delo njihovo. Oni
moljahu Hrista da blagoslovi njihovu mrznju protiv Srba. Dadose
najuzasniju interpretaciju Hrista. Njega, koji je samo Ljubav, koji je
iz ljubavi podnio stradanje na krstu, mole da blagoslovi njihove
zlocine!

Medu mnogima koji napustise svoj dom, bezeci pred najezdom tame
Zapadne, bio sam i ja. Zahvaljujuci neizmernoj milosti Bozijoj i
hriscanskoj dusi dragog oca igumana Nikodima, nasao sam utociste
u ovoj svetoj Krckoj obitelji. Ovde sam okrepio telo i nahranio dusu
slusajuci svakodnevno sluzbu Boziju i moleci se Svevisnjemu da
sto pre ovenca istinu krunom pobede.

Boze, spasi nas! Razmeksaj srce gresnika i bezumnika! Savremenu avet
slobode, zameni, Gospode, suncem slobode, a tada ce se raditi ne ono
sto se hoce nego sto je milo Tebi, Izbavitelju i Nado nasa jedina.
Cuj molitvu nasu!

Jos jednom molim oca igumana i njegovu sabracu da prime izraze moje
iskrene zahvalnosti na gostoprimstvu, koje su mi u ovim teskim danima
ukazali.

26. VI 1941. g.

Bozidar J. Dragicevic, bogoslov

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "Od Kosova do
Jadovna")
Stradanje Gornjokarlovacke eparhije u ratu

Eparhija Gornjokarlovacka

E. A. Br. 277/45

25. H 1945. godine

Karlovac

Sv. Arhijerejskom Sinodu

Srpske pravoslavne crkve - Beograd

IZVJESTAJ

1) Prilaze se spisak svestenika, koji su izginuli za vrijeme rata. To
su bolne i velike zrtve - njih 72 (svestena lica), koje je dala ova
Eparhija. Medu njima je i zrtva blazenopocivsi Episkop Sava
(Trlajic), a tim bolnija sto se do danas nije moglo tacno
ustanoviti, gdje je, kada je i kako je izgubio Episkop Sava svoj
zivot. Samo se toliko moglo utvrditi, da je uhapsen 17. jula 1941. g.
pred vece u svojoj rezidenciji, da je vezan odveden u kucu najveceg
ustaskog zlikovca, razbojnika i koljaca Josipa Tomljenovica u
Plaskom, da je tu maltretiran, tucen, da je za vreme prebijanja i
mrcvarenja na gramofonu, opljackanom u Dvoru episkopskom, bila
navijena ploca i neprestano je sviralo: "Jelici Vo Hrista"... Dana 19.
jula Episkop je vezan sa jos trojicom svestenika: sekretarom Crkvenog
suda Bogoljubom Gakovicem, verouciteljem iz Plaskog Ðordem
Stojanovicem i parohom iz Licke Jasenice Stanislavom Nasadilom, i sa
jos 11 mirjana (vernika), odveden iz kuce Josipa Tomljenovica na
zeljeznicku stanicu u Plaskom. Voz, koji polazi iz Plaskog za
Gospic u 11 sati u vece, toga je dana zakasnio i dosao je istom 20.
jula u 5 sati ujutro. Dotle je Episkop bio neprestano vezan u lance s
drugih 11 ljudi pred ulazom u samu stanicu u jednom uz stanicu
pregradenom saletlu.

Dana 20. jula 1941. godine pred vece pjesice sa zeljeznicke stanice
u Gospicu, Episkop sa gore pomenutim ljudima, vezani su dva i dva,
dovedeni u Kazneni zavod u Gospicu. Monah Miric iz Plaskog odnio je
u Gospic Episkopu nesto vesa i krevetskih haljina. Episkop je na
jednoj ceduljici, pisanoj latinicom njegovom rukom, potvrdio prijem tih
stvari. Dana 8. avgusta 1941. g. viden je Episkop u dvoristu Kaznenog
zavoda u Gospicu, gdje su ga ustase postavili na kisu, koja se na
njega tu izlila. Episkop je tu torturu mirno i stojicki podnio. -
Nekoliko dana poslije 8. VIII, neustanovljenog dana, izvuceno je oko
2.000 Srba iz Kaznenog zavoda u Gospicu, vezani zicom dva i dva,
medu njima i Episkop Sava. Svi su ti ljudi odvedeni iz Gospica cestom
prema Velebitu, navodno u Karlobag na moru, odnosno na ostrvo Pag. To
je poslednje videnje Episkopa Save i zadnja vijest o njemu. Po svoj
prilici Episkop je ubijen u Velebitu na putu izmedu Brusana i
Karlobaga, jer je na tom putu ubijeno, po pricanju nekih italijanskih
novinara, oko 8.000 Srba u avgustu 1941. godine. Moze biti da ce se
poslije stogod poblize saznati o sudbini ovih ljudi i sudbini
Episkopa Save. Ako se saznadu kakve pouzdanije i detaljnije vijesti o
Episkopu Savi, mi cemo o tom izvjestiti Sv. Arhijerejski Sinod. - Kod
svakog pojedinog ubijenog svestenika navedeno je, gde je i kad je
poginuo, ukoliko se moglo utvrditi.

(Dalje se u izvjestaju, uz ostale podatke, navodi):

3) U Eparhiji (Gornjokarlovackoj) bilo je prije rata 167 parohijskih
crkava i 52 kapele, te jedna ruska crkva u Crkvenici, svega: 220. Od
toga je sruseno i popaljeno od ustasa, kaznenih ekspedicija i uslijed
ratnih operacija 145 parohijalnih crkava. Ove su crkve srusene do
temelja... I ostale su crkve ostecene, narocito je skoro u svima
unutrasnjost unistena. Kapele su sve porusene, osim njih 9. Crkvene
utvari, knjiga namjestaja i dr. nema nijedna crkva, osim u Susaku,
nesto u Srpskim Moravicama i Karlovcu. - Nesto se knjiga, ikona,
odezda i dr. nalazi u Zagrebu u muzeju... Jedini manastir u Gomirju
potpuno je srusen i zapaljen. Crkva u dosta derutnom stanju stoji.
Unutrasnjost je upropastena...

Stradala je Lika, Kordun, Banija, te srezovi: Bihac i Cazin, nesto je
sacuvano u srezu Bosanska Krupa. Sama Krupa je potpuno porusena,
ostalo je u jednom kraju 5-6 kuca. U nekim srezovima, na pr. Lapac,
Udbina, Korenica, Gospic, Perusic, Slunj, Vojnic, Vrgin Most,
Bihac i Cazin nema takoreci nijedne srpske kuce. Sigurno je da je u
tim srezovima poruseno i popaljeno preko 90% srpskih kuca. U
srezovima: Otocac, Brinje, Ogulin, Glina, Kostajnica, Dvor na Uni,
Karlovac i Bosanska Krupa unisteno je preko 50% srpskih kuca, a u
srezu Gracac preko 75%. - Eparhija je jedna rusevina.

+Episkop Arsenije,

Administrator Eparhije Gornjokarlovacke
Spisak svestenika Eparhije gornjokarlovacke izginulih tecajem rata
1. Ðuro Alagic, protojerej, Dubrave, nocu 29. VI 1941. ustreljen kod
Ogulina.
2. Ilija Ajdukovic, jerej, Srednja Gora, ustreljen u Lovincu u julu
1941.
3. Dane Babic, jerej, Svinica, zaklan kod Kostajnice nocu 14. juna
1941.
4. Jovan Bjegovic, jerej, Bihac, vjeroucitelj, u julu 1941. ubijen u
Lici.
5. Nikola Bogunovic, jerej, Donji Lapac, u junu 1941. ubijen kod
Lapca.
6. Danilo Brakus, jerej, Bjelopolje, u julu 1941. ustreljen na Priboju.
7. Milos Breka, jerej, Zrmanja, 15. II 1943. ustreljen u Glamocu od
NOV.
8. Branko Vignjevic, jerej, Javoranj, 1944. ustreljen na Banjici.
9. Milos Vujic, jerej, Radovica, u avgustu 1941. ustreljen kod
Slunja.
10. Petar Vojnovic, protojerej, Gospic, u septembru 1941. poginuo u
Sapcu.
11. Ilija Vurdelja, jerej, Crna vlast, nestao u novembru 1944.
12. Petar Vucinic, jerej, clan Crkv. suda, Plaski, 25. VII 1941.
poginuo na Jadovnom.
13. Nikola Vuckovic, jerej, Drljace, oko 15. VI 1941. ubijen kod
Petrinje.
14. Bogoljub Grakovic, jerej, Plaski, sekretar Crkv. suda, u avgustu
1941. ubijen u Lici.
15. Petar Galoza, protojerej, Petrinja, u septembru 1941. poginuo u
Sapcu.
16. Jovan Grozdanic, jerej, Raduc, u aprilu 1941. streljan u Raducu.
17. Mihailo Gutovski, protojerej, Rus, Trebinja, u pocetku 1942.
ustreljen u Trebinji.
18. Dusan Diklic, jerej, Plitvicka jezera, u julu 1941. ustreljen u
Priboju.
19. Milan Diklic, jerej, Kosinj, u maju 1941. ubijen kod Otocca.
20. Branko Dobrosavljevic, protojerej, Veljun, 6. V 1941. ustreljen u
Blagaju kod Slunja.
21. Milan Dokmanovic, protojerej, Plaski, 25. VII 1941. poginuo na
Jadovnom.
22. Mile Dokmanovic, jerej, Perjasica, 29. VII 1941. zaklan kod
Krnjaka.
23. Milojko Dosen, jerej, Pocitelj, u julu 1941. ubijen Lici.
24. Vladimir Dujic, protojerej, Srpske Moravice, 25. VII 1941. ubijen
na Jadovnom.
25. Milan Ðukic, jerej, sekretar upravnog odbora, Plaski, 25. VII
1941. ubijen na Jadovnom.
26. Ignjatije Ðuric, jeromonah, Velika Kladusa, u maju 1941. ubijen
u Velikoj Kladusi.
27. Grigorije Zivkovic, protojerej, Bacuna, u avgustu 1941. ubijen
kod Siska.
28. Nikola Zagorac, jerej, Licko Petrovo selo, u julu 1941. ustreljen
u Lickom Petrovom selu.
29. Dimitrije Izvoljski, protojerej, Rus, Veliki Gradac, poginuo u
Srijemu 1945. Sluzio tzv. Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi.
30. Ilija Ilic, protojerej, Plaski, clan Crkv. suda, u ljetu 1941.
poginuo u Lici.
31. Dimitrije Jerkovic, jerej, Siroka Kula, u aprilu 1941. ubijen u
Gospicu.
32. Savo Kojic, jeromonah, Buhaca, u julu 1941. ubijen kod Slunja.
33. Radovan Kovacevic, jerej, Primislje, u avgustu 1941. ubijen u
Slunju.
34. Teofan Kosanovic, iguman, Geomirje, 25. VII 1941. ubijen na
Jadovnom.
35. Ðuro Kosanovic, protojerej, Plaski, u februaru 1942. ubijen u
Plaskom.
36. Spaso Lavrnja, jerej, Licka Suvaja, u junu 1941. zaklan u stanu.
37. Radovan Lapcevic, jerej, Blatusa, u avgustu 1941. streljan u
Blatusi.
38. Petar Majstorovic, jerej, Doljani licki, u junu 1941. objesen u
Gospicu.
39. Dusan Malobabic, protojerej, Kolaric, u maju 1942. ubijen i
spaljen u crkvi u Kolaricu.
40. Milos Mandic, protojerej, Gracac, u maju 1941. ustreljen u
Gracacu.
41. Ðuro Marijan, protojerej, Senj, u maju 1941. spaljen na
katolickom groblju u Gospicu.
42. Simo Matic, jerej, Trzic, u avgustu 1941. ubijen u Slunju.
43. Boris Muljev, protojerej, Rus, Skrad, u julu 1941. poginuo u
Skradu.
44. Vasilije Nakarada, jerej, Masvina, u avgustu 1941. ubijen u
Slunju.
45. Stanislav Nasadil, jerej, Licke Jasenice, u avgustu 1941. ubijen u
Lici.
46. Petar Ninkovic, jerej, Vojnic, 29. VII 1941. zaklan kod Krnjaka.
47. Pavle Obradovic, protojerej, Nebljusi, u junu 1941. ubijen u Lici.
48. Bogdan Opacic, jerej, Glina, u noci 12-13. maja 1941. ustreljen
u Glini.
49. Ilija Pavlica, jerej, Munjava, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
50. Vujadin Panjkovic, jerej, Debelo brdo, poginuo u Lici, ne zna se
kad.
51. Mile Peuraca, jerej, Gornji Budacki, 29. VII 1941. zaklan kod
Krnjaka.
52. Petar Popov, jerej, Rus, Ponikve, u maju 1945. poginuo kod Ogulina,
ne zna se od koga.
53. Nedeljko Radakovic, jerej, Osreci, u februaru 1942. ustreljen u
Srednjoj gori.
54. Nikola Radmanovic, protojerej, Slusnica, ubijen maljem po glavi u
avgustu 1941. u Slunju.
55. Milan Rajcevic, protojerej crkv. sud. tuzilac, Plaski, 25. VII
1941. ubijen na Jadovnom.
56. Uros Rajcevic, jerej, Mogoric, u julu 1941. ubijen u Gospicu.
57. Petar Raseta, protojerej, Bunic, u junu 1941. ustreljen na
Ljubovu izmedu Bunica i Gospica.
58. Vukolaj Skendzic, jerej, Brinje, u maju 1941. ubijen u Brinju.
59. Dimitrije Skorupan, jerej, Cvijanovica brdo, 6. V 1941. ustreljen
u Blagaju kod Slunja.
60. Radivoj Stanisavljevic, jerej, Korenica, u junu 1941. ustreljen na
Priboju.
61. Rade Stanisavljevic, vjeroucitelj (nerukopolozen), Karlovac, u
ljeto 1941. ubijen u okolini Karlovca.
62. Jasa Stepanov, jerej, Plaski, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
63. Petar Stefanovic, jerej, Rus, Tusilovic, u junu 1945. streljan
po Vojnom sudu. Pripadnik tzv. Hrvatske pravoslavne crkve.
64. Matija Stijacic, protojerej, Smiljan, u aprilu 1941. ubijen u
Gospicu.
65. Ðorde Stojanovic, jerej Plaski, u avgustu 1941. ubijen u Lici.
66. Metodije Subotin, iguman, Vrbovsko 25. VII 1941. ubijen na
Jadovnom.
67. Ilija Tintor, jerej, Bosanski Doljani, u 1941. ubijen, ne zna se
gdje i kako.
68. Stevan Ðuricic, jerej, Ogulin, 25. VII 1941. ubijen na Jadovnom.
69. Milan Ciganovic, jerej, Udbina, u proljece 1945. poginuo kod
Otocca, navodno kao cetnik.
70. Jovan Caksiras, jerej, Tobolic, u junu 1941. umro u Beogradu,
posljedica mrcvarenja i prebijanja u Slunju.
71. Dusan Susnjar, jerej, Dunjak, 29. VII 1941. zaklan kod Krnjaka.
72. Savo Trlaic, Episkop, Plaski, u avgustu 1941. ubijen u Lici.

M. P. Overava Protojerej-stavrofor Isa J. Pejnovic, arhijerejski
zamenik.

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica "Od Kosova do
Jadovna")
Ustaski logor "Danica" 1941. godine
(Iz neobjavljenog rukopisa prezivelog logorasa iz "Danice", prote
Dimitrija Joke)

- U selu Drnje kod Koprivnice, osnovan je logor, i zgrade napustene
fabrike "Danica" bice upotrebljene u logorske svrhe. Iz nase zgrade,
600 zatvorenika odmah je otpremljeno tamo. Nas je sada ovde bilo
nepunih 400 ljudi. Govorilo se da cemo i mi za njima... tako je i bilo
sa nasom sobom.

Na zeleznickoj stanici bilo je dosta putnika, ali odjednom se oko nas
nagomila silni narod, neprijateljski prema nama raspolozen, i svi se
ustremise na nas. Biju nas kamenicama, pokidase plot, pa nas onim
letvama sabise u jedan cosak, pljuju, vicu, pesnice, hoce da nas
lincuju... Zolic (natporucnik sprovodnik) je morao da puca povrh te
razjarene mase raznog uzrasta. Jedva je uspeo da nas utrpa u jedan
teretni vagon, koji su odmah zeleznicari zaplombirali... Sav vagon
bio je ispisan i iscrtan: "Roba za klanje", "Opasni cetnici", "Krvnici
hrvatskog naroda", "Banditi, krvopije", "Pobijte skotove!" itd. Te
etikete pisali su jos u Bjelovaru...

Stigli smo u samu zoru. Izvan stanice su nas istovarili i preko njiva
uputismo se u Koprivnicu... Od Koprivnice do sela Drnje, gde je
formiran logor "Danica", ima preko 3 kilometra.

U logor smo prosto utrcali pod batinama od strane pratioca. Kada smo
usli - bili smo popisani: ime, prezime, godina rodenja, zanimanje i
mesto stanovanja. Valjda u oskudici pisaceg papira, bili smo popisani
na dva omota savskog duvana, sa one unutarnje strane. Na svaki omot po
21 ime sa drugim podacima. Svaki je bio dobro pomeren od dvojice
"zutih" ustasa, koji su stajali do pisara. Zemljoradnik je morao da
pokaze dlane. Za to zanimanje, kao uostalom i za karakter coveka,
ruke su najbolja legitimacija. Rekli smo svi da smo seljaci. Svima su
gledali dlanove. Srecom sam pre hapsenja izriljao svu moju bastu pa
su mi ruke bile pune zuljeva. Kada sam rekao da sam seljak, jedan od
ustasa zavrteo je glavom i malo detaljnije pogledao u moje dlanove,
onda je poverovao i tako sam, na moju srecu, upisan kao seljak. Svi
osim seljaka bili su "gospoda" (tako su ih zvali), a prema njima je bio
sasvim drugi rezim; svaki dan dva puta su ih tukli i, cim se pokaze
prilika za streljanje, odvode ih streljaju pojedinacno, nocu, ili ih
prve guraju u transport za streljanje. Nestajalo ih je tako, i nikad se
nisu vratili.

Posle popisa usli smo medu barake i odjednom se pred nama stvorise
neke ustaske glavesine, a medu njima trojica "zutih" (to su ustase
emigranti, koji svuda vode glavnu rec). Jedan ce kad nas spazi:

- Osnovali smo logor, daj da ga krvlju odmah prekrstimo, - te naredi
nasim pratiocima da nas poredaju uza zid zgrade, koja je bila vrlo
dugacka. Stajao sam na samom cosku te zgradetine i moj zastitnik iz
nase pratnje dograbi me za ruku i uvuce iza coska, a onda povuce
na prostor gde su, do same latrine, klecali ljudi iznakazeni i krvavi
od batina. Bilo ih je vise od stotinu i svi su izgledali jadni i
ponizeni. Njih su malopre pretukli ovi isti "zuti" ustase i, kada su
hteli da ih pobiju, zastitio ih je Pavel Gazi, komandant logora. Tako
isto je zastitio i moje sapatnike, zbog Slavka Ratkovica, sa kojim je
drugovao, nije dao ni da ih tuku. Tako smo se nasli pomesani sa onima
koji su klecali nad latrinom. Dugo se Pavel Gazi borio sa "zutima",
jer su oni zaista hteli da se vrate i likvidiraju jedne i druge.

- Zar ste logor osnovali za mrtve ili zive? - pitao ih je.

- Za zive, rekli su, sto ih je malo pokolebalo, ali, odlazeci,
izjavili su da ce se mozda nekada navratiti. Uveli su nas u najlepsu
baraku kod malog ulaza, upravo, to je jedna stambena zgrada na ovome
kraju, a sve ostale sluzile su kao ostave za materijal, preradenu
robu i ko zna sto jos. Osim onih koje su bile u rusevnom stanju,
bilo je na ovome kraju sesnaest zgrada, a udrugom delu, s one strane
vodovodne kule, bilo je jos i vise zgrada, koje su sluzile ustasama
kao vojnicke sobe, kancelarije i dr. Tamo su postojali ogromni
magacini, medu koje je ulazio voz da odveze robu, a sada iz tih
magacina odvoze ljude i oni obicno sada sluze za prenocista onima
koji se odmah otpremaju dalje, neki transport, tako su rekli, za
Lonjsko Polje, ali, verovatnije da je to sve islo u Jasenovac, a neki
su zaista otisli u Gospic, (na Jadovno), ili neznano kuda. Bili smo
svedoci cestih odabiranja, prozivki po noci i odvodenja manjih i
vecih grupa u jedan od tih magacina, u koji moze da stane i hiljadu
ljudi, i iz njega su obicno tovarili zatvorenike u teretne vagone i
odvozili na likvidaciju.

Po instinktu osecali smo svaki put kada ce neki transport da se
formira; drukcija je atmosfera, poseban rezim u logoru.

U nasoj zgradi, u prizemlju, bili su Bjelovarcani, da nabrojim
nekolicinu: Nikola Ban, katiheta; Ðorde Milojevic, svestenik iz
Novih Pavljana; Jovo Bakis, profesor; Milan Bakic-Baja i brat mu Aca
Bakic; sudija Vukobratovic; Mitar Tomic, trgovac; lugar Dobricic
itd., ko sve da ih pobroji poimence.

Oni su pre nas bili zatvoreni u Staroj vojnoj bolnici, a pravi su, kao
logorasi, u ovome logoru. Za njima su doterani seljaci i okoline
Grubisnog Polja. Kada smo mi stigli, broj logorasa u "Danici" vec je
odavno premasio cifru od hiljadu ljudi.

Sada smo sa Bjelovarcanima u istoj zgradi, koja je po izgledu
najlepsa, to je ustvari i bila stanbena zgrada. Lezista su puna
vaski, buva i stenica. Ono malo strusene slame na kojoj lezimo,
razide se po betonu, onda ova gamad pocne da "radi. Po citavu noc
se vrtimo, cesemo, premestamo, ali - bespomocno. Danju se gamad
skrije ili po nasem vesu, ili u prasinu od slame u kojoj lezimo,
vise bez sna. Vremenom oguglamo, svejedno nam je, grizu li, sisu li
krv - nista ne osecamo. Poneko postane imun, jednostavno, nece ih
neka od ovih dosadnih zivotinjica, kojih ima svuda, samo mile, mile...
Ujutro gledas necija leda, sva isarana tragovima stenica, slicno
vlaznoj njivi kada ih prosaraju traktori obesnih ili pijanih
traktorista. Jedno jutro skupismo se oko dve vaske potpuno bele, a
svaka je na ledima imala crveni krst. Bile su krupne, izuzetno velike,
pa je neko primetio, da bi svaka mogla da ponese na ledima po
desetodinarku... Buve, gledali smo, mogle su da skoce neverovatno
daleko i tako brzo i vesto da zavaraju trag. Ti nasi mali krvnici
jurisali su na nas samo nocu, ujedali nas, budili, nervirali, a mi ih
lovili i medu prstima gnjecili, ubijali... No, nije sve zlo bilo u
ovim krvozednim zivotinjicama, zlo je dolazilo i danju i nocu od
strazara iz logora, od ustasa iz ustaskog stana u logoru. Mi smo
bili izvan zakona, a oni puni mrznje, zelje da se osvete prosto
vidis - mirise mu krv, pio bi je, kao hijena. Sa svih strana vreba
smrt. Cekas je, ne znas otkuda ce doci, kada ce doci i kakva ce
biti. Ove zivotinje u ljudskom obliku kuju i planove kako pre smrti da
namuce i srce i mozak, da psihicki coveka pripreme, obezvolje,
uniste, pa da tako namucen, sam zatrazi smrt, sam pozeli da ga
ubiju. Logor je zato valjda i stvoren, da se krvnici i mucitelji
ovakvim jezuitizmom "otkupljuju": covek je lepo molio da ga ubijem!"
Mozda i time ovi monstrumi umiruju neku svoju savest.

Na kraju: ima li savesti ko ubija ljudski zivot?

O, kako je te godine bilo lepo rascvetalo prolece. Zavidi covek
cvetu, listu, zavidi leptiru, mravu i gusteru... sve je u boljem
polozaju, a logoras, crni logoras...?

Mladi smo, prosecno tu oko 30 godina, hteli bismo da zivimo, da
stvaramo, da smo medu svojima. Neko spominje roditelje, neko zenu,
neko decu, neko bracu i sestre: uzdise se, a secanja su sa suzama.
Sve zivotne radosti svedene su ovde na ogromnu zalost, na tugu, koje
polagano sise iz nas cak i samu volju da zivimo, svaki elan, i tako
stavlja na probu nase strpljenje: hteli bismo da zivimo a ne daju
nam...

Necije ludosti, iskrivljene ideje nikle u bolesnome mozgu, profit kao
mrznja, organizovali su i naoruzali ljude protiv ljudi: da se kolju,
da se ubijaju, da se pale i ovako, natenane, unistavaju, a da ni sami
ne mogu dati odgovor: zasto? Slika ubijanja stalno nas prati, ubijanje
gledamo, o njemu pricamo, dogadaje prepricavamo svaki iz svoga
mesta.

Neki Despinic iz Klokocevca kod Bjelovara prica nam o streljanju
Srba u Gudovcu:

Bilo je tu oko dve stotine ljudi iz sela: Gudovca, Prgomelja, Rajica,
Klokocevca, Stanicica, Bolca, Velikog Korenova, Bostona i dr.
Doterali su nas ustase iz ovih sela, a najvise ih je bilo iz Gudovca,
sa zaseoka Rasca, gde su naseljeni sami Zagorci. Kolovoda je bio
neki Martin Vusic sa Rasca. Ljude su dizali sa posla, iz polja, pa
cak i neke starije i bolesne isterali su iz kreveta.

- Zapoved je stigla: da svi Srbi idu "na preslusanje", tako su svakome
rekli. Dugo smo cekali u opstinskom dvoristu u Gudovcu, ali
"preslusanja" nije ni bilo, nego su nas poveli prema Prgomelju i
zaustavili na jednoj livadi. Malo podalje tece recica Plavnica. Imali
smo tu sta da vidimo: reke su bile iskopane, znali smo sta nas ceka.
Opkolili su nas i priterali rovovima. Bilo je tu i dece, decaka ispod
15 godina. Ljudi su se uskomesali. Kada je pocelo streljanje - prvi
je pobegao jedan Bosanac, sluga, iz Rajica, i za njim Milan Jaric,
lugar iz Velikog Korenova, svaki na svoju stranu, prema reci, a ja sam
lakse ranjen pao i preko mene padala su mrtva telesa. Pucali su za
ovom dvojicom i trcali nizvodno, misleci, sto je logicno, da ce
oni da beze niz vodu. Ali, oni su pobacali zimske kapute da ih nosi
voda, a sami su uzvodno bezali do sume, i onda je bilo lako. Pomoglo
im je i to sto su ovi pucali u njihove kapute, pa se tu zabavili, da
oni dalje odmaknu. Kada se pucnjava smirila, cuo sam gde rekose: "Ona
nam dvojica pobegose". Kad su doneli krec da nas pospu, a posle
zatrpaju zemljom, cuo sam jednog tesko ranjenog gimnazijalca, koji je
bio blizu mene, gde moli svoga kolegu-ustasu, da ga ne zakopavaju
zivoga, nego da ga pre ubiju, nasto je ovaj potegao pistolj i ubio
ga.

Bilo je negde pred mrak, jos nas nisu dosli zatrpavati. Video sam
odjednom nad rekom Nemca, izvukli su ovoga gimnazijalca, bio je to
decak od oko 14-15 godina, i opet su ga vratili. Sa Nemcima bila je
Marta Omcikus iz Bjelovara, kao tumac. Poznao sam je i pozvao
upomoc. Rekla je nesto Nemcima. Ustase, koji su tu bili, sklonili su
mrtve sa mene i izvukli me na travu, koja je bila sva crvena od krvi.
Komad lobanje sa mozgom bio je tik do moje ranjene noge. Ustasa je
nogom sutnuo u raku. Nemci su me prebacili u bjelovarsku bolnicu.
Vodili su o meni racuna, jer, kada sam ozdravio, dopremili su me ovde.
Sve one, (ustase), koji su Srbe streljali, pohapsili su Nemci, ali,
vec sutradan pustili su ih kucama. "Vrana vrani oci ne kopa!" I
danas su sva ta sela u crno zavijena. Ta ekipa ustasa isla bi i dalje
da strelja i po drugim selima, ali im Nemci zabranise. Bio je rat. I
oni, koji su streljali, time opravdavaju svoju prljavu savest, da u
ratu i kao civili mogli da ubijaju.

Nismo jos navikli na ovaj logorski zivot. Sklupcavamo se na
lezistima, zbijeni kao sardine, a po danu leskarimo, skrivamo se, da
smo "dalje od ociju" strazarima i spijunima, koji se namnozise,
svuda ih ima, osecamo ih ali ne znamo koji su. Do nas u drugoj sobi,
kao i na tavanu, ima dosta Bjelovarcana, koji su "manje krivi". Na
tavanu su seljaci iz okoline Bjelovara. Do nase zgrade nalaze se tri
barake u koje su smesteni seljaci iz okoline Grubisnog polja. Ima ih
nesto preko sest stotina. Isli su svaki dan na rad formirani po
grupama. Kao i nasa grupa, i oni su zatrpavali protivtenkovske rovove,
koje su pre par godina kopali rezervisti jugoslovenske vojske. Do
njihovih baraka su Srbi zeleznicari, a do njih Jevreji u dve niske
barake, uz kuhinju, koja je naknadno formirana. Desno, u ogromnoj
kucerini, nalaze se ljudi doterani mahom iz Slovenije, ima ih iz
Osijeka, Borova, Vukovara, pa cak i iz Srema, Mitrovice i Rume. Na
sredini citavog kruga baraka i kuca nalazi se uzviseni vodovodni
toranj sa bazenom na vrhu u koji se pumpa voda za vodovod. U ravnici sa
tornjem iduci, prema njivama, nalazi se dugacka baraka puna Bosanaca,
Banijaca, Kordunasa i Zagrepcana. Zatim, na istoj strani, u istoj
ravnici, dve isto takog dugacke barake, gde su izmesteni ljudi, ali
obicno oni koji su klasificirani kao "gospoda". Dva velika magacina do
kojih dolazi pruga ispunjeni su Bosancima iz Tuzle, Olova i Sarajeva.
Ispred samog vodovoda, kod srednje glavne kapije, bila je baraka br.
IH, koju su zvali "Baraka smrti". Dok je tu radila fabrika, to je bila
konjusnica. Nad stalama bio je senjak, u koji su zgurali stotinu
zatvorenika, a u bivsim stalama vrseno je batinanje. Iz ove barake
popunjavali su transporte za streljanje, ali su posebno nocu izvodili
na streljanja, a uvece i ujutro tukli. Prozovu, pitaju za zanimanje i
onda - udri! Zgrada je sa dvorisne strane bila ogradena po sirini
dvorista, uz put drvenom ogradom, a po duzini dvorista stajao je zid
srusene barake i taj deo dvorista bio je obrastao u korov. Ispod te
barake bio je visok zid i, tamo gde je stajao sa zidom srusene barake,
iz njega je iznikla jedna razgranata zova, te u njemu nacinila rupu
tako veliku da se moze covek provuci. Iza toga zida bili su
smesteni zeleznicari i unutarnji njihov strazar "barake smrti"
njenim dvoristem do izlaza kod glavne kapije, gde se obicno
zadrzavao u razgovoru sa strazarem na kapiji.

Zeleznicari i majstori, po ustaskom razvrstanju, bili su nesto
izmedu gospode i seljaka. Ja tu baraku posebno opisujem, jer sam veci
deo logorovanja u njoj proveo. Od glavne kapije levo vodila je putanja
do kancelarija i prostorija gde su bile ustaske prostorije, uprava
logora, i tako je ta baraka bila uvek na udaru.

U prvu baraku, gde smo po dolasku smesteni, u nju se islo uz
basamake, koje su bile vrlo strme i istrosene, tako da je svaki korak
pravio veliku buku i niko nije mogao da side a da ga strazari ne
cuju. Strazari nisu voleli da se mesamo sa ljudima iz drugih baraka,
sto je razumljivo, jer u logorima dogovor je za njih vrlo opasan,
moze da dode do pobune.

Bili smo vrlo gladni. Nekoliko dana nista ne dobijamo, nema kuhinje,
nije formirana. O nama niko ne vodi brigu. Kada su osnovali kuhinju,
dok ima namirnica ona radi, a kad nestane namirnica ne kuva se. Jednom
smo bili sest dana bez kuvanja. Seljaci iz Grubisnog Polja dobijali
su pakete, pa smo od njih ponekada dobili hleba. Tesko se prezivelo
to vreme gladovanja. Neki su cupali travu i jeli. Posle su taj
prostor, gde je rasla detelina, dali da se prerilja. Mislili smo:
pomorice nas gladu. Jednostavno, kad ustase ne idu da pljackaju
srpska sela, nema jela, ne radi kuhinja. Po logici ustasa - srpska
sela treba da nas hrane...

Bili smo svesni da treba bezati od svake propagande, bar to je zakon
logora: pricaj samo sa onim u koga imas vere, sa isprobanim
prijateljem...

Vise se tu kod nas ne zna ko za koga propagira. Ovde su prvi
zatvorenici bili pod optuzbom da su cetnici, i vec je preko hiljadu
oterano i pobijeno. Sada dogone i cetnike i komuniste. Za streljanje
se ne pravi razlika, izgleda bitno je da si Srbin, Jevrejin ili
Ciganin, bez obzira na politicko opredelenje. Ustase su generalisali
u pogledu politickog opredelenja, za njih su: svi Hrvati - fasisti,
svi Srbi - cetnici, a svi Jevreji - komunisti. Posle su tu vrsili
neke ispravke u pogledu Srba - odjednom su i oni komunisti.

U ovome logoru, moglo bi se reci da je 90% Srba bilo optuzeno da
pripadaju cetnickoj organizaciji, a uistinu, jedan neznatan postotak
bio je onih, koji su pripadali toj organizaciji, cak ni 5%, a drugi su
bili skoro apoliticki raspolozeni, neutralni, dok bi se taj postotak
mogao dosta povecati za Srbe nacionaliste, bez nekog specijalnog
politickog opredelenja, kao sto su bili komunisti, kojih je bilo
manje ali su bili organizovaniji. Bez obzira na opredeljenje, prvi
transporti za streljanje oterani su pod cetnickom firmom, iako je
medu njima bilo i komunista, i to videnih, kao sto su braca Brkici
iz Bjelovara. Svi su oni bili "cetnici", dok Nemacka nije zaratila sa
Rusijom; onda smo bili: "cetnicko-komunisticka banda". Taj naziv
ostao je i dalje i isti je tretman bio prema svima. U Istocnoj Bosni
ustase su ratovali sa cetnicima, a u Baniji, zapadnoj Bosni i Kordunu
sa komunistima (partizanima), pa je prvenstveno za njih taj naziv bio
adekvatan. Za njih je to bila neka sprega. Govorili su kako Srbi kolju
Hrvate i Muslimane, ali ce oni ocistiti Hrvatsku od toga "korova" i
Hrvatska ce biti "cista", bez ikakve primese i stranog nanosa. Iste
epitete i pretece parole davali su svuda srpskom narodu, i onda - nije
to bilo proizvoljno i po nekim lokalitetima, nego je to bio zvanicni
kurs protiv koga niko nije protestvovao, ni osudivao ga.

U zadnji cas sam stigao. Jos je bilo 10 minuta do polaska naseg,
izbeglickog transporta, a u transport (ostalih logorasa) sa "Danice",
po voznom redu, treba odmah iza toga da krene... Prati nas gradska
policija u vrlo lepim, plavim uniformama! Nasa kompozicija isla je
napred, a za nama dugacak teretnjak sa oko 30 vagona, koji su bili
natovareni Srbima, Jevrejima i Ciganima. Tu je Srba oko 90%. I sam sam
bio pod rednim brojem 3.200, kao poslednji, pa zato mogu da tvrdim, da
je toliko ljudi u tome transportu.

U razgovoru sa nasom pratnjom doznali smo da ih gone u selo Jadovno
(Brusane), na Velebitu. Najpre ce sici u Gospicu, a onda ce ih
goniti u Brusane (Jadovno) "na rad". Tu je bio podignut ustaski
ustanak, koji je u krvi ugusen pred slom Jugoslavije. Na grobovima
poginulih ustasa - svi do jednoga bice pobijeni, to mu dode kao
prava osveta.

- Ko ce tolikim ljudima da iskopa grobnice, neko logicki zakljucuje,
a strazar lakonski odgovara:

- Sam Bog je tu iskopao rake. Puna je Lika skrapa i vrtaca, ima ih
dubokih i preko tri stotine metara; eto im grobova na sve strane.

- Ipak je to ljaga za citav narod - zakljucujem ja "debatu" jer smo
ionako stigli na stanicu RK, pred Zagrebom. Prebaceni smo (mi iz
izbeglickog transporta) na sporedni kolosek, a transport za Liku taman
je stao do nas. Izisao sam na hodnik ne bili koga video kroz male
resetke teretnih vagona. Culo se zamorenje u vagonima i vika
ustasa, koji su bili u kucicama za kocnicare. Video sam kroz
resetke mnogo preplasenih ociju i zbijenih glava. Hteli su da
saznaju za svoju sudbinu. Bili su bas do mene Jevreji.

- Idete sigurno na streljanje! Spasavajte se! Idete na streljanje!
Streljace vas na Velebitu! Spasavajte se, streljace vas na Velebitu!

Svaki je vagon cuo moju tuznu poruku, ali, ljudi su bili nemocni.
Prstima nisu mogli da raskopaju vagone i da se oslobode.

U Gospicu, kada su sisli sa voza, cekao ih je vrlo dugacak lanac.
Za lanac su zicom vezali dva i dva, te ih oterali u Jadovno gde su ih
likvidirali nad provalijom dubokom preko 200 metara, a kroz njeno dno
protice reka ponornica u more kod Sv. Jurija blize Senja. Mornari su
posle nalazili u moru dosta kostura vezanih zicom, koji su se valjda
otkacili od lanca, pa ih reka donela u more. Prvi deo te kolone
privezane za lanac pobili su, pa su ovi one druge, zive, povukli u tu
strasnu, duboku grobnicu. Da li je sta strasnije ljudski mozak mogao
da izmisli - od Jadovna?

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtica, "OD KOSOVA DO
JADOVNA")
Svestenici u logoru "Danica" kod Koprivnice (Iz biljeznice jednog
prezivjelog svestenika-logorasa)

Pred rat napustena tvornica "Danica", postala je godine 1941. - logor
"Danica". Kao avet u podravskoj ravnici sa svojim visokim vodovodom i
tvornickim zgradama duz ceste i, paralelno sa druge strane magazinima
do kojih su stizali vagoni, cija je utroba gutala ljude i odvozila u
nepoznatim pravcima - ravno na stratiste. "Danica", nasmijana djevojka
kako je bila ranije prikazana na kutijama od krema za cipele, nije
vise zastitni znak proizvoda ove napustene tvornice; sada je krvavo
ustasko znamenje - slovo "U" - zamijenilo ovaj drazesni osmijak i
ceri se kao avet iz svakog kuta ovog zdanja - logorasi ga vide i tamo
gdje nije, iz zemlje nice, noc ga rada i pada sa zvijezdama.

Strasno "rogato" slovo, medu zadnjima u azbuci, uzeli su kao simvol
zadnji ljudi u ovozemaljskom rodu.

Pucaju leda... rade kundaci, vrisak i suze.

Pet hiljada, a mozda i vise, ljudi donijelo je ovde svoje sudbine,
pronijelo svoje patnje i kosture, koji su najzad pokoseni rafalima
mrznje negde u placnoj dolini Like.

Tri prethodna zatvora za mene su bila tri fakulteta. Usao sam do
sitnica u nacela po kojima se stvara jedna "drzava" na suzama i krvi
nevinih, izvan zakona stavljenih Srba. Citam sakrivene karte: znam
priblizno kada ce da tuku, odvode. Dorucak i vecera obicno su
batine. Cesto se proziva nocu i odvodi u noc i smrt. Do proziva
cekanja su strasna. Strah ulazi u krv i kosti, skameni srce i ohladi
tijelo. Ljudi pretstavljaju samo sjene, izgubljeni pogledi otsjecene
noge. Strah utanji covjeka, smanjuje mu tezinu. Kad pretucenog
ubacuju u baraku, pad mu je mlitav; samo se slozi uz tupi pad. Ne bole
ga udarci vec svijest o tome da je neduzan. Svi nosimo zig krivice.
"Najkrivlji" su svestenici i za stratiste prvi na redu; po ustaskim
nacelima za njih nema nikakvog opravdanja: kriv si prosto zato sto si
svestenik.

Na zemlji pred barakom br. H lezi proto Adam Marin. Zgrcen u bolu
pretucen do iznemoglosti, hteo bi da se podigne ali nema zato moci.
Zabo prste u pijesak, jednom se nogom odupire, ali opet nemocan pada.
Krajnjim naporom dize malo glavu: "Ubite me psi krvavi" - patnicki
doviknu ustasama, a glas mu se izgubi u pijesku u koji zari glavu.
"Ubite me, zasto me vise mucite" - saptao je potmulim ropcem u
vrucem pijesku. Njegov pjescani poljubac ustase nisu mogle da
cuju. Takav je ubacen u vagon za transport.

Vec nekoliko dana osjecam strasan predosjecaj zla. Ustase su
uzurbani kao muve pred kisu: ujedaju rijecima i pogledima. Zle
slutnje podgrizaju misao. Noc je kao u rogu. lezimo na malo srusene
slame. Buve, usi i stjenice imaju svoje puteve. Nocu su te
zivotinjice neumorne. Bole ruke od stalne odbrane. Ni sto ruku ne bi
bilo dosta.

"Svi dolje" - zagrmi naredenje strazara ispred barake. Taj glas bode
i para srca kao usijani mac. Kao sjene na prstima ulazimo u mrak,
tihi, i po komandi sjedamo. Sjedimo i cekamo glas iz tame, - glas
covjeka ili puske. Zeleno baterijsko svjetlo sjece pomracinu.
nastaje proziv po spisku. Dvije stotine i dvadeset ljudi odlazi u noc,
puni jeze i straha. Pod cokulama skripi pijesak i odjekuje u srcima
logorasa.

Medu prvima prozivani su proto Nikola Ban i svestenik Ðorde
Milojevic i unesose u noc svoj strah i misao o smrti. Proto Nikola
zapliva u noc kao u vodu, a Ðorde, povijen kao klas, pride zelenom
svjetlu, slomljen i skrhan od svjetla i - neizvjesnosti.

"Ovo su oni pravi" - ceri se glas iz mraka, "ovi bradati".

Prozivanju nikada kraja, oteglo se kao ova dosadna noc i ravnica pod
njom. Da bar mjesec malo osvjetli put, laksi bi bio i ovaj put u smrt.
Grupa najzad otabana u noc.

"Svi gore" - rascijepa glas strazara muklu tisinu, noc i srca.

Olaksani pomalo mislju sami se tjesimo: jos cemo da zivimo...
jos, makar i malo. Noseni tom sakrivenom mislju, dobivamo pomalo
krila. Mala su to lagana krila, koja nas ipak nose, nose korake
nase... Zasusta pljeva na nasem lezaju. Mala, krvozedna gamad
stade da posluje, a kroz noc se opet prolomi: "Svi dolje! Zuri
stoko".

Vec sjedimo. Trebaju jos, mislim. Nikada dosta.

"Nikola Dokmanovic, mehanicar" - jedva se kroz noc dovuce glas iz
daljine, pa onda sve jace, po vezi, pred svakom barakom, te dode red
i na naseg strazara: "Nikola Dokmanovic, mehanicar", ponovi on.

"Ja" - odazva se mek, skoro djecacki glas ispred mene, i izgubi se u
noc.

"Dajte jos sedamdeset lopata" - ponovi se glas po istoj vezi. Zacu se
zveket lopata, koraci i - sum u usima. Kad se sve to utisa i mi
polegosmo, zacuse se mitraljeski rafali pomijesani sa vriskom, koji
su sjekli jezivu tisinu i krvavo uranjali u nasa preplasena srca. U
sobi je bilo mirno, samo se moglo cuti kako neko u blizini guta
pljuvacku, da ovlazi suvo grlo. "Blago njima" - sapucem u sebi,
drobeci prstima jednu stjenicu na upaloj bocini, "i nas ovo ceka,
prije ili poslije, svejedno".

Proslo je deset dana od ove jezive noci. Za to vrijeme zbilo se dosta
promjena. Meni je to vec treca soba. Odabiraju nas; svaki cas -
klasiraju. Seljaci polaze na rad. Svako jutro bliskaju lopate u koloni,
koja podize prasinu u pravcu prema Koprivnici. Spocetka, red je bio
ovakav: najprije popovi i "gospoda", a poslije tolikih klasiranja -
sami seljaci. Mjesec dana proveo sam i ja u ovoj koloni - seljaka.
Rezim je sve strozi. Lezim i mislim. Nikada ne mogu ni jedno ni
drugo. Svi putevi vode u smrt, badava je sve. Ali ipak, nada u spas, i
u najtezim trenucima, ne iscezava potpuno. Varas se najstrasnijim
predznacima, na momente dolazis do spoznaje da su ti svi predznaci
lazni, ali opet, pracakas se u obmani, koja je nekako ovdje i ugodna
i slatka. Uvijek se nekako isprijeci preda te neka pravda koja podize
pokleklu nadu: toliki ljudi, pa neduzni, ej, kakva krivica pred
istorijom... nesto nam ipak govori: bicete spaseni. Lezim tako i
mastam. Znam, da i svi to cine, a cilj nam je svima zajednicki:
spasiti se samo odavde. Noci se pretvaraju u mastanja i
iscekivanja... sablasti se krecu njima. Mrtvi ustaju, dozivlju, i mi
ih jasno vidimo. Ðorde savijen kao klas, prelomio bradu na prsima,
uronio u mislima i ide pravo k meni.

"Mica - kaze - bas tebe trazim". Glas me ubode u srce i zanijemih.
Ðorde Milojevic je mrtav, znam, cuo sam i rafal, i vrisak.

"Ti dolazis iz mrtvih, znam - to je obmana i san" prozborih necujno.
"Ne ziv sam, svi smo zivi - prosaputa siroko kroz bradu - pucali su
preko nas... Nego, imas li sta za jelo? Deset dana vec gladujemo.
Nista - ni vode. Ulovio sam evo priliku... ukrao se... svejedno,
odavde nikuda, glava ce najzad otici." Sjeo je kraj mene, a vilice su
pucale i zalogaji glasno putovali. Sutradan su ih pomesali sa nama i
nasim nevoljama. Svi su bili neobrijani. Ispucala usta znak su patnji.
Ðordeva brada nekako se oduljila, a glava utonula u bradu. "Glavu
dajem, brade ne dajem" - znao je cesto ponoviti reci - "s glavom nek
ide i brada". Obiljezen bradom, bio je tako cesto meta kundacima.
Jednom je sam brojao, bilo ih je 70 - sve na racun brade. I pored
toga, nije je brijao.

Najzad je silom obrijan, i opremljen iz logora prvim transportom. Brada
je ostala u "Danici", a glava negde u Lici - u Jadovnu pod Velebitom.
Sa njima je otpremljen protodakon Lazar Zivadinovic, - trojica
svestenika na tri stotine ljudi. Na povratku, ustase su radosno
trljali ruke.

Sa vecom grupom Bosanaca, nabrzo su stigli u logor: prota Bozic, iz
Sarajeva i prota Magarasevic iz Tuzle. Jedan sredovecan, sitan
seljak iz te grupe imao je ogromnu ranu na celu, da su mu se jedva
nazirale oci. Student Lukic iz Olova, ubijen je pred magazinom i
bacen u latrinu. Kad su ga njihali nad latrinom visila je njegova
glava i plava kovrdzava kosa. A iz usta liptila mu krv. Rezim je
poostren, a glad se uvukla u nase sobe. Na zici, kradimice, moglo se
kupiti nesto hrane. Ali novaca nema. U potrazi za novcem vec smo
iscijepali svu odjecu. Prota Bozic donio je nesto hrane u logor.
Prvih dana vec je sve razdijelio sirotinji koja je sa njim dosla iz
Bosne. Da je od te sirotinje ko prezivio, spominjao bi dobrog protu
kroz sav zivot.

"Proto gladan sam"... "Evo ti brate, samo se cuvaj", brinuo se prota
za svakog covjeka, cije rite od odela nisu govorile da bi i ovakvi
siromasni seljaci bili neki politicki krivci, kako su bili optuzeni.

Prota Magarasevic, u plavoj vesti, suv i brizan - bio je tezak
bolesnik, ali ko te je za to pitao. Sa njim je, rekli su mi, dotjeran i
jedan dakon, koji je odmah sutradan po dolasku u logor otpremljen
prvim transportom - na stratiste.

Nabrzo, krenuo je i drugi transport, kojim su se od logora rastali
prota Bozic i Magarasevic.

Jedno jutro zacrnio ulaz u logor od mase ljudi: Licani. Pun ih prostor
pred barakom broj H, u koju ih trpaju. "Ajme, majko moja", izbija
cesto glas iz te mase. Tuku ih, vidim. Jedan od njih svu grupu
nadvisio. Poznajem ga. To je Stevo Curcic iz Ogulina. Skace uz
njega ustasa, cupa mu bradu, a on se na mahove saginje i kupi po
zemlji cuperke od brade. Ustasa jedva dohvaca bradu koja ponosno
stoji na visini od dva metra. Pljuste udarci. Uza zid zabili ljudi
glave, a odzad ih tuku. "Nos mora da dira zemlju" - komanduje ustasa.
Nos je svakome krvav, a pogledi zariveni u zemlju. Strasan prizor.
Razvrstavaju ih po sobama. Sve je vec puno i malo se nade jos
mjesta. Jedne su zbili u neku kolnicu do nase barake br. IH. Ta baraka
je konjusnica i mi smo smjesteni gore na sjeniku. Nekada su tu
stanovali debeli fabricki konji, a sada su njeni stanovnici - gladni i
iznureni logorasi. U kolnici Curcic je sagnut - ne moze da se
uspravi. Gleda me preplasenim pogledom. Oci su mu iskrvavljene
udarcima, a na mantiji je otkinut rukav i rame mu viri preplanulo od
sunca. U dzepu cuva dio iscupane brade. Vlado Bosnic, trgovac iz
Ogulina pada mrtav, raskrvavljene glave. Na njega se svaljuje jedan
zeljeznicar, otac sestoro djece. Ja sam sakriven za zidom porusene
barake, dok u kamion bacaju mrtve. Mrak polako pada i sve se stisava.
Ulazim u nasu sobu teska srca. Curcic se kod nas tu noc krije,
ali ga odaje njegov uzrast. Ubrzo, docekao je i on transport za Liku,
zajedno sa ostalom svojom bracom, a ta noc provedena kod nas ostala
mi je u dubokom sjecanju.

Prica Stevo o svojim patnjama: "Lezim tako u zatvoru na pritkama,
izduljen, kakvog me je Bog dao. Opazi me jedan italijanski vojnik,
razrogacio oci i zove svoje drugove. Hoce da me slikaju. Htio bih da
pripalim cigaretu. Podigoh se i podoh prema njima da trazim vatre,
ali oni u taj cas jedan preko drugog glavacke pobjegose sa vrata
zatvora. Dugo se cuo kroz hodnik bat njihovih koraka i zveket
automata..."

U jednom magazinu smjesten je citavi crkveni sud iz Plaskog. Prvi
dan vec sam cuo da je u logoru proto Iso Pejnovic, a tako isto
profesor Milan Radeka iz Karlovca. Sretnem protu Dokmanovica - Ljutog
i iz njegovog zlog pogleda i brzih sirokih kretnja citam kao da hoce
reci: "Iako ubijaju, ne bojim se smrti". Jasa Stepanov prica mi o
zatvoru i boravku u "Kuli" u Ogulinu. Strasna slika kao i svuda. Prota
Milan Rajcevic sav splasnuo i utanjen. Ostale mu samo krupne
vodenkaste oci. Ko raskova, mislim, ovu sirinu i snagu od covjeka.
Milan Ðukic, uvucen u sebe - razmislja. Prota Vladimir Dujic pun
samopouzdanja i dostojanstven kao i uvijek. Na saslusanju pitaju ga
ustase: "Za koga si ti glasao?" - "Za Maceka kao i ti, otsjece
proto, pa ja kriv a ti nijesi". Ilija Pavlica obrijan, jeromonah
Nektarije Dazgic cutljiv, a dakon Dositej Obradovic uvijek u
pokretu. Mnogi nisu mogli ni da shvate svoj polozaj. Pero Vucinic
zvanican kao i uvijek, u donjoj i gornjoj mantiji. "Pero, kazem mu,
skidaj ovdje mantije da sacuvas glavu, a i sebe od tezih muka, a
poslije... Znas, logor ima svoj poseban zakon: sto manje zapazen, a
nigdje ni prvi ni poslednji." Tako se skoro sav crkveni sud iz Plaskog
drzao.

U to vrijeme cesto sam mjenjao "stan". Najsigurniji sam bio medu
seljacima. U jednom od tih mojih "stanova" nasao sam starog protu
Popovica iz Dobrljina. Dotjeran je iz Kostajnice ovamo sa vecom
grupom pretucenih i iznemoglih Banovaca i Bosanaca. Proti su pocupani
brkovi i brada. "Teze je - kaze on - kada cupaju brkove". I toj je
grupi i neki Kijuk bez noge kazu, da je gerilski kurir. Za drugog koji
je od Grubisna Polja i potpuno slijep, ustase govore da je bio neki
izvidac. Mladi segrt limara Kukrike iz Kostajnice prica o svom
majstoru, koga su ustase razapele na kucna vrata, a sve Srbe tamo
poklali. Kaze on da je i proto bio uhapsen, ali je pusten kao star i
nemocan.

Vesela grupa Pakracana usla je u logor gotovo sa pjesmom. Veseli
Slavonci ne pomisljaju uopste na smrt. Sjecam se, jednog dana u
baraci u kojoj su bili smjesteni zaorila se pjesma. Prijatni glasovi
zaigrase u nasim srcima punim bola i camotinje. Htjeli bi da
zivimo, ali nam se eto ne daje. Pjesma je nabrzo prestala i glasovi
umukli.

U toj je grupi i prota Jova Stanojevic. Jedna strasna masnica preko
citavih njegovih leda. Tu su i svestenici Landup i Rajicevic. Opet
sam preseljen u baraku boj IH, koja je i njima dodjeljena. Tu je vec
od ranije stanovnik proto Radeka. Ovdje je tuca redovna. Nekoga
ponekad i preskoce. Cudno, ko prosao bolje ko gore, ali popovi su
uvijek na redu.

"Ustajte popovi", cuje se jos sa dvorista, a onda - "mudrolije"
nastaju.

Prilikom svakog "preslusavanja" najvise je placao racune svestenik
Landup zajedno sa protom Stanojevicem. Ja sam se dovijao na razne
nacine koristeci se vec stecenim iskustvom u logoru. Jednom sam bio
trgovacki putnik bez posla, a moj spoljasnji izgled upravo je pruzao
takvu sliku. To je zacudo omeksalo nekog Hampu - ustasu iz Tuzle,
koji mi je cesto bio branitelj. Na drugima se zadrze, a mene
preskoce.

Za treci transport trebalo je jos dvadeset ljudi da se popuni broj.
Hvatali su tada po barakama ko im se "svidi". Ja sam slucajno ostao.
Proto Radeka je uzet, ali ga logornik zadrza i tako je i on ostao.

Broj je namiren i transport je otisao.

Medu poslednjima stigli su u logor lepavinski kaluderi, jeromonasi
Joakim Babic i Dositej Stojanovic.

Od spomenutih 26 svestenika, koliko ih je proslo kroz ovaj logor,
streljano je njih 16 i to: proto Adam Marin, proto Nikola Ban, Ðorde
Milojevic, proto Bozic, protodakon Zivadinovic, proto
Magarasevic, proto Dokmanovic - Ljuti, proto Rajcevic, Milan
Ðukic, Pero Vucinic, proto Dujic, proto Stanojevic, Stevo
Curcic, Jasa Stepanov, Ilija Pavlica, Pantelija Landup i jos dva
bogoslova. U smrt sa sobom odnijeli su i svoje vapaje za pravdom koju
su ocekivali. Kad bi progovorila njihova usta, culi bi zaista za
jednu strasnu pricu o gladovanju, mucenju i smrti, o strahu i
trpljenju svake nevolje, batinanju do nesvijesti, vracanju u zivot i
ponovnom umiranju; o prisilnom skakanju u latrine do guse, vjesanju
iz straha i ocaja; culi bi, jednom rijecju, sve sto su nam sa
"novim poretkom", a zadojeni mrznjom prema covjeku, donijeli u
nasljedstvo "heroji" Janka-Puste i svjetski probisvjeti Hitlerove
tvorevine tzv.. NDH. Culi bi dalje citavu istoriju o herojskom
drzanju toga golorukog naroda, kome su svestenici ostali vjerni i u
njegovim najtezim danima - na putu u smrt, kroz nevidena stradanja i
natcovjecanske muke i patnje. Culi bi, najzad, i o velicini
nemocnih, koja uliva postovanje i divljenje. Ali, - zrtve fasizma
cute.

Crkva je na oltar slobode prinijela i ovom prilikom neizmjerne zrtve,
i ugradila ih u cvrste temelje nase otadzbine. Te zrtve su i velike
i dragocjene, koje se nikada ne mogu niti smiju zaboraviti. Od brojnih
svestenika, jedan sam od posljednjih, koji je iznio glavu iz logora
"Danica", i svjedok sam svih patnji zrtava koje su kroz njega prosle.
Osim smrti, sve sam vidio i dozivio.

U znak sjecanja i duznog pijeteta na sve saputnike iz ovog logora - i
mrtve i zive - narod i svestenstvo, ove moje rijeci neka budu
umjesto vostanice i vjenca mrtvima, na njihove grobove, rasute po
raznim krajevima i provalijama, koje ostase obiljezene njihovom
nevinom krvlju i zrtvama, a zivima za sjecanje na te teske dane
prozivljene u jednom od najsudbonosnijih perioda nase istorije.

Dimitrije Joka, svestenik

(Objavljeno u knjizi "Spomenica pravoslavnih svestenika 1941-1945.
godine")

Na kraju ovoga zbornika potresnih biografija Svetih Srpskih
Svestenomucenika postradalih za Krst Casni i slobodu zlatnu u
zloglasnoj Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj zelimo da naglasimo, kako je i
srbski pesnik naglasavao, "da grobovi nasi nisu rake vec kolevke
novih snaga".

Sveti primeri ovih Srpskih Svestenomucenika XX veka danas nadahnjuju
Srbski Narod u svim Srbskim Zemljama. Oni nisu mrtvi jer su zivi pred
Bogom Zivim Koji zivot daje. Oni su iz zemaljske presli u Nebesku
Srbiju. Oni su se, primivsi mucenicke vence na zemlji, udostojili
vecnih i neprolaznih nebeskih venaca Nebeske Srbije. Oni su danas i do
kraja sveta i veka molitveni zastupnici svoje duhovne i nacionalne
dece. Svoju sluzbu Bogu i svome rodu u Crkvi zemaljskoj okoncali su
mucenistvom za Bogocoveka Hrista. Oni su clanovi Nebeske Obitelji,
Nebeske Crkve Bozije, zajedno sa Svetim Savom i krsnom plejadom
Srpskih Svetitelja, Ispovednika i Mucenika. Otuda im se i mi, ovde na
zemlji, obracamo i molimo kao Svetiteljima. I njima i stotinama
hiljada Srpskih Novomucenika, koji Istine i Pravde radi, postradase u
krvavom ustaskom pohodu.

Mi smo u uvodnoj napomeni naglasili da ni ovaj nas spisak postradalih
srpskih svestenika u NDH nije potpun. S obzirom da do sada jos nije
uraden celovit spisak, sintetizirali smo sve do sada objavljene
spiskove i prosirili ih sa novim, do sada neobjavljenim imenima. Novi
rat na prostoru bivse NDH omeo nas je da ovaj spisak prosirimo i
dopunimo novim svedocenjima.

Pored toga, objavili smo imena i biografije samo onih
Svestenomucenika, koji su sigurno postradali od ustasa u NDH. Broj
postradalih svestenika SPC u NDH je veci, ali mi smo u ovaj spisak
ukljucili imena onih svestenika, koji su u Istini i Pravdi sluzili
Bogu i svome rodu. Nismo objavili imena onih svestenika, koji su
prisli tzv. Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi i njenom "poglavaru"
Germogenu, a koji su kasnije postradali. Nismo objavili ni imena onih
svestenika koji su postradali sluzeci bezboznoj Komunistickoj
partiji jer su time izdali Boga, Crkvu Boziju i pravoverni srbski
narod. Ovde se, dakle, govori o Svetim Srbskim Svestenomucenicima.

Nove neprilike u kojima se nasao nas narod, koji jos uvek nije
zacelio rane koje su mu naneli Nemci, ustase i komunisti, nisu
dozvolile da podrobnije ispitamo pojedinosti oko nekih svestenika koje
nismo stavili u spisak Svestenomucenika. Tako, na primer, u spisak
nismo stavili ime i biografiju jeromonaha Gerasima Kurbalije, sabrata
manastira Krke u Dalmatinskoj eparhiji. On se pod rednim brojem 94. i
naznakom da je ubijen 1941. godine od ustasa pojavljuje u spisku
istoricara Veljka Ðurica. Medutim, u "Spomenici pravoslavnih
svestenika 1941.-1945. godine" u poglavlju "Istorijska dokumenta i
literarni prilozi" (str. 180/1) objavljen je "Proglas
srpsko-pravoslavnog svestenstva Eparhije dalmatinske" od 21. oktobra
1943. godine kojim se narod dalmatinskih krajeva poziva da aktivno
pomaze borce Narodno-oslobodilacke vojske i Partizanskih odreda
Jugoslavije. Taj anti-hriscanski i anti-narodni "proglas" potpisalo
je jedanaest "svestenika - komunista". Medu njima se nalazi i ime
jeromonaha Gerasima Kurbalije uz naznaku da je na duznosti paroha
Kozlivca i verskog referenta III Brigade XIX Divizije. "Proglas" je
objavljen u "Vijestima", glasilu Narodnooslobodilackog fronta
Hrvatske, god. I, br. 69 od 14. novembra 1943. godine. Ova
kontradiktornost, koju nismo mogli proveriti, navela nas je da ga iz
ovoga spiska iskljucimo.

S druge strane, svestenik Vasilije Dobronravov, paroh iz Vognja kod
Bugojna, se pod brojem 58. pojavljuje u spisku Veljka Ðurica.
Naznaceno je da je ubijen od ustasa 1941. godine. Medutim, u istoj
Ðuricevoj knjizi u poglavlju pod naslovom "Svestenstvo Hrvatske
pravoslavne crkve" svestenik Vasilije Dobronravov se pojavljuje i kao
svestenik tzv. Hrvatske pravoslavne crkve (str. 209;red. br. 2, zatim
str. 215;red. br. 6 i str. 218;red. br. 5). Ime i prezime je isto u sva
tri slucaja. Razlika je samo u parohijama. Godine 1942. parohija mu je
bila u "Hrvatskim Karlovcima", 1943. godine u Stocu, a 1944. godine u
Indiji. Ðuric je, na osnovu uvida u arhivske podatke, utvrdio da je
"mitropolit Germogen" svojim resenjem od 26. marta 1944. godine
svestenika Vasilija Dobronravova odlikovao - crvenim pojasom. S
obzirom da je najveci broj "svestenika" tzv. Hrvatske pravoslavne
crkve bio ruske nacionalnosti (rec je o ruskim emigrantima, koji su
posle Oktobarske revolucije dosli u Kraljevinu Jugoslaviju) moze se
zakljuciti da je Vasilije Dobronravov bio "svestenik" tzv. HPC. Ni
njega, zbog takve cinjenicne kontradiktornosti, nismo uvrstili u
spisak Srpskih Svestenomucenika.

Nas rad na prikupljanju grade o stradanju nasega svestenstva u NDH
bice prosiren kada se za to stvore uslovi i prilike.

Na kraju, ovom prilikom zelimo da se zahvalimo svima onima koji su nam
pomogli u radu na priredivanju ove knjige.
Mucenikoslov svetih srpskih svestenomucenika postradalih od ustasa
u Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj
1. Mitropolit dabro-bosanski Petar Zimonjic
2. Mitropolit zagrebacki Dositej Vasic
3. Episkop gornjokarlovacki Sava Trlajic
4. Episkop banjalucki Platon Jovanovic
5. Episkop zahumsko-hercegovacki Nikolaj Jokanovic
6. jerej Sreten V. Avramovic
7. jerej Jovan P. Andric
8. jerej Ilija Ð. Ajdukovic
9. protojerej Ðuro Alagic
10. dakon Dusan Askrabic
11. jerej Dane Babic
12. jerej Simo Banjac
13. protojerej Nikola Ban
14. jerej Milan Banjac
15. protojerej dr Branko Barac
16. jerej Dusan S. Blagoje
17. jerej Jovan Bjegovic
18. jerej Nikola Bogunovic
19. protojerej Milan Bozic
20. protojerej Dusan C. Bobar
21. jerej Georgije I. Bogic
22. jerej Dobrosav Blazevic
23. jerej Branko Brzin
24. jerej Danilo Brakus
25. jerej Ilija M. Budimir
26. jerej Ðorde Babic
27. bogoslov Branko Bilanovic
28. jerej Borivoje Bozic
29. protojerej Stojan D. Vranjesevic
30. protojerej-stavrofor Vidak Visnjevac
31. protojerej-stavrofor Ljubomir Vlacic
32. jerej Vojislav Vojnovic
33. jerej Milos Vujic
34. jerej Nikola G. Vuckovic
35. jerej Petar Vucinic
36. protojerej-stavrofor Jefto M. Vujovic
37. jerej Bogdan Ð. Vranjesevic
38. jeromonah Dositej Vukicevic
39. jeromonah Konstantin Vucurovic
40. iguman Serafim Vukojevic
41. jerej Dusan M. Gavrilovic
42. jeromonah Antonije Gajic
43. jerej Bogoljub Gakovic
44. jerej Vojislav Ð. Gasic
45. protojerej Vladimir Gvozdenovic
46. jerej Dimitrije Glumbic
47. jerej Jovan S. Gvozdenovic
48. jerej Vlado Grozdanovic
49. jerej Blazo K. Golubic
50. jerej Ðorde M. Gospic
51. jerej Milan Golubovic
52. protojerej Zivko Danilovic
53. iguman Ilarion Deretic
54. jerej Pero Dejanovic
55. jerej Dusan Diklic
56. protojerej Branko B. Dobrosavljevic
57. jerej Milan R. Diklic
58. jerej Mile Dokmanovic
59. protojerej Vladimir P. Dujic
60. protojerej Milan I. Dokmanovic
61. jerej Milojko E. Dosen
62. arhimandrit Dimitrije Damjanovic
63. jerej Vasilije Dobronravov
64. jerej Ilija Dodic
65. jerej Bogdan Ðogovic
66. jerej Milan Ðukic
67. jeromonah Ignjatije Ðuric
68. jeromonah Gavrilo Eklemovic
69. protojerej Gligorije V. Zivkovic
70. protodakon Lazar Zivadinovic
71. jerej Nikola M. Zagorac
72. jerej Vojislav Zonjic
73. jerej Jovan S. Zecevic
74. jerej Slavko M. Zjalic
75. jerej Zojalic
76. protojerej Geno Ilic
77. protojerej Branko Ivanic
78. protojerej Ilija V. Ilic
79. jerej Ljubomir A. Jaksic
80. jerej Mihailo R. Jovanovic
81. jeromonah Sevastijan Jovic
82. jerej Dimitrije Jerkovic
83. protojerej Vasilije Jovicic
84. jerej Mihailo T. Jovanovic
85. protojerej Emilijan G. Josifovic
86. jerej Risto Jelacic
87. protojerej Pavle Katanic
88. jerej Radovan Kovacevic
89. jeromonah Sava Kojic
90. jerej Vasilije Kovacina
91. iguman Teofan Kosanovic
92. jerej Ljubomir C. Krnjic
93. protojerej Dusan Krnjevic
94. jerej Risto Katic
95. jeromonah Gerasim Kurbalija
96. jerej Spaso Lavrnja
97. jerej Milorad Lukic
98. protojerej Bogdan Lalic
99. jerej Pantelija Landup
100. protojerej Radovan Lapcevic
101. protojerej Petar Majstorovic
102. protojerej Jovan D. Magarasevic
103. jerej Miladin Milic
104. protojerej Dusan Malobabic
105. jerej Stavro (Stanko) Manastirlic
106. iguman Rafailo Momcilovic
107. protojerej Milos Mandic
108. jerej Adam Marin
109. protojerej Georgije Marjan
110. jerej Vukosav Milanovic
111. jerej Simeon Matic
112. jerej Ðorde Milojevic
113. jerej Vojislav Medan
114. jerej Dragomir J. Maskijevic
115. jeromonah Sevastijan Milovanovic
116. jerej Risto J. Markovic
117. jeromonah Emilijan Nedic
118. jerej Petar N. Ninkovic
119. jerej Vasilije Nakarada
120. jerej Tihomir Neskovic
121. bogoslov Stojan Medic
122. jerej Marko
123. protojerej-stavrofor Manojlo A. Oklobdzija
124. jerej Bogdan Opacic
125. protojerej Pavle T. Obradovic
126. jerodakon Dositej Obradovic
127. iskusenik Novak Okiljevic
128. jeromonah Roman Pascan
129. protojerej Rodoljub Pajic
130. jerej Vujadin Panjkovic
131. jerej Vukasin Petkovic
132. jerej Ilija Pavlica
133. jerej Milos Petrovic
134. jerej Milorad L. Pekic
135. jerej Mile C. Peuraca
136. jerej Petar Pejanovic
137. jerej Dimitrije Pantelic
138. protojerej Nikola Prokopic
139. protojerej Marko Popovic
140. protojerej Stevan Ð. Popovic
141. jerej Milan Popovic
142. dakon Milenko Popovic
143. jerej Mihailo O. Popovic
144. jerej Savo A. Popovic
145. jeromonah Makarije Pejak
146. jerej Ilija Pinter
147. bogoslov Marko Prodanovic
148. jerej Ognjen Radic
149. protojerej Nikola Radmanovic
150. bogoslov Ðuro T. Radmanovic
151. jerej Dimitrije Rajanovic
152. jerej Uros S. Rajcevic
153. jeromonah Kiprijan Relic
154. protojerej Petar Raseta
155. protojerej Milan Rajcevic
156. bogoslov Drago Ristanovic
157. protojerej Bogdan Ralic
158. jerej Vojislav Rasic
159. jeromonah Mitrofan Rackov
160. jerej Janko S. Savic
161. jerej Rodoljub S. Samardzic
162. jerej Ljubomir D. Svitlic
163. jerej Vukolaj D. Skendzic
164. jerej Milos V. Savic
165. jerej Relja Spahic
166. protojerej Nikola Skakic
167. jerej Dmitar B. Skorupan
168. jerej Dobrosav Sokovic
169. jerej Radivoj I. Stanisavljevic
170. protojerej-stavrofor Jovan Stanojevic
171. protojerej Kosta Stanisic
172. protojerej Spiridon Starovic
173. jerej Jasa Stepanov
174. protojerej Matija Stijacic
175. jerej Ðuro Stojanov
176. protojerej Dusan Subotic
177. jerej Mirko G. Stojisavljevic
178. iguman Metodije Subotin
179. jerej Ðorde Skovic
180. jerej Petar Stojanovic
181. jerej Petar C. Tovirac
182. jerej Ilija Tintor
183. jerej Konstantin M. Todorovic
184. jerej Milan P. Trisic
185. protojerej-stavrofor Stojan Trkuljic
186. protojerej Milan Piric
187. jeromonah Antim Culumovic
188. jerej Stevan Ð. Curcic
189. jerej Risto I. Catic
190. protojerej Stevan Ciric
191. jerej Ljubomir M. Hajdinovic
192. protojerej Andrija Cvjeticanin
193. protodakon Vladimir Cejovic
194. jerej Jovan J. Caksiras
195. jerej Jovan Cuturic
196. protojerej Aleksandar Cupovic
197. jerej Bozidar Sarenac
198. jerej Dusan Susnjar
199. jerej Damjan P. Strbac
200. jeromonah Dositej Stulic
201. jerej Ljubomir Skoric
202. protojerej Ðuro Kosanovic
203. jerej Stanislav Nasadil
204. jerej Nedeljko Radakovic
205. veroucitelj Rade Stanisavljevic
206. protojerej Boris Muljev
207. protojerej Mihailo Gutovski
208. jerej Jovan T. Knjazev

[Thorien Kell]

Post by Kembo
http://en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre

bravo majstore, kvotat 100 kb teksta za dodat jedan redak

novi rekord newsa

[Redsi]

Post by Thorien Kell

Post by Kembo
http://en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre

bravo majstore, kvotat 100 kb teksta za dodat jedan redak
novi rekord newsa

trabalo bi otvoriti novu grupu pod imenom :
Najveci rekordi u newsgrupama

[homsimpson]

ABUSE

Ludnica,Kakvi abusi?

[Redsi]

Tko je zalutao ovdje ?

[nabijem te]

hahah.. nad srpskim svecenicima..
ma daj odi zajebaji negdi drugdi

ABUSE